Rovinj: Jedno sećanje na Istru

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Nekada beše, sada se pripoveda.

   1. 1977 bio sam nekoliko meseci u istri,upoznao divnu porodici saric I sa njima je bila I Nona kako oni zovu Baku, unuk joj je bio u jna, govorila je da nevoli vojsku, I da su oni istrijani,na pitanje zasto nevoli vojsku, e dete moke mi smo ovde na vetrometini, vojske dolaze I odlaze-prolaze ratuje se I posle uvek Strada narod,pljackaju I ubijaju ljude zato mi istrijani nevolimo njednu vojsku inace vema su godtoljubivi I rado prihvataju sve dobronamerne ljude, I sad imam utisak da nisu stranacki zagrizeni,vole pesmu druzenje I vino

      1. Ima jedna knjiga koja se zove „Pravopis“…

2. Preskupo. Ne vredi tih para.

3. hrvatska obala nedostižan san

4. Истра је била неколико векова у својини царске Аустрије, касније Аустро-Угарске, све до завршетка Првог св. рата. Касније је прешла у својину Краљевине Италије, да би задње две године завршила под окупацијом 3. Рајха. За време Аустрије ништа није било забрањено, говорио се хрватски или истарски дијалект, у школи сам имао велики број Милоша, Зорана, Душана, Слободана, не нису били Срби, били су Истрани који су та имена добили од родитеља који ссу били рођени за време К & К монархије. Ишли су у гимназије, ишли су и на студирање, све је било могуће. Код Италијана је било мало другачије, нису волели славенска имена, волели су поштовали њихову прошлост од Рима преко Венеције до почетка 2. Св. рата, и нису волели рат. Када смо дошли 1948 године били су веома бројни, иначе постојао је један закон, постоји још и данас ; ко је рођен на територији Италије, има пуно право на италијанско држављанство и биће примљен без обзира одакле дошао. Било је и доста Срба, било је чак и једно цело село где су живели Црногорци. Срби су били наравно подељени, они који су били слуге новог црвеног газде, и остаци оних који су били православци, одлазили у цркву, и држали се по страни из страха од свемоћне УДБЕ, чији су локални шефови били Срби, из Лике, Баније, или Босне, из Србије није био ниједан, колико се сећам. Истра је постала моја домовина, Истријани моји земљаци, замислите, нико од њих није псовао, био је то диван народ, и онда је дошла Савка и показала којим правцем ће ићи. Имао сам наставника математике, он је био прави Италијан, супруга, учитељица је била наша Истријанка, имали су два сина, Душан и Лазар. Када посетим родни Београд, ја сам туриста, под Учком сам код куће.