Sahara (6): Ljubav prema konjima

Deca se upoznaju od malih nogu sa specifičnostima berberskih konja, posebne i vredne rase konja, životinje koja je dokazala da je u stanju da se prilagodi vreloj pustinji. Berberski konj, severnoafrička vrsta dobijena ukrštanjem sa arapskim konjem, čuven je po izdržljivosti i čvrstini. Poznat je po moćnom prednjem i niskom stražnjem delu, visokom grebenu, sa nagibom sapi, dugom repu i malim, tvrdim i zvučnim kopitima. Pri grebenu je visok od 1,47 do 1,57 metara. Snažno omaleno telo omogućava berberskom konju da lakše nosi vlastitu težinu.

Taj laki konj je generalno, žestokog temperamenta, ali i plemenite naravi i spreman da uči, pa otuda i neuobičajeno prilagodljiv obuci za sport. Nema posebno dobru pokretljivost, ali čvrsto gazi i  na kratku distancu galopira kao sprinter. Smatran pustinjskim konjem sposobnim da opstaje i  na oskudnim obrocima, tradicionalno je korišćen u ratovima. Smatra se da su berberi iz Severne Afrike, svoje konje, prethodnike današnjih, prenosili od osmog veka u Evropu. Na Iberijskom poluostrvu su se berberski konji narednih 300 godina za vreme vladavine dinastije Omajada (od 756. do 1031. godine) većim delom Španije i  Portugalije i razvili Andaluzijca (ili Luzitana). Andaluzijac je bio visoko cenjen i  korišćen kao glavni materijal za ukrštanje konja širom sveta.

„Berberskog konja“ je posedovao i  kralj Ričard Drugi od Engleske u 14. veku. Cenili su ih i drugi Evropljani, naročito Italijani čije su plemićke porodice posedovale velike trkačke ergele. Zbog svih karakteristika, berberski konji su od 16. veka korišćeni za dresuru u Parizu i drugim evropskim prestonicama. Tadašnji i kasniji portreti članova kraljevskih porodica na konjima su često „berbere“ prikazivali u pozama za dresiranje. Danas ovu vrstu konja odgajaju uglavnom u Maroku, Alžiru, Španiji i na jugu Francuske. Berberski konji se koriste i u Tburidi, često nazivanoj fantazija, koja kristališe jahačku tradiciju Marokanaca iz Sahare. To je test rukovođenja i obučavanja konja. To je takođe, za jahače, demonstracija sposobnosti da usklađuje svoje i pokrete konja i bude precizan.

Desetine jahača Berbera jurila je preko hamade ka tribini na Trgu mira i tolerancije u Tan Tanu. U bledo plavim odorama koje su se talasale za njima, jahali su lepo ukrašene konje i sa puškama podignutim uvis, uzvikivali ratni poklič od koga bi se mnogim neprijateljima „zaledila krv u žilama“. Kada su stanovnici Sahare u turbanima bili gotovo naspram visokih zvanica, sa konjima još uvek u punom galopu, uperili su puške u zemlju i zapucali. Novajlije u publici su prestrašeno poskakale, a onda se zaorio pljesak konjanicima.

Bila je to Tburida, svetkovina unutar svetkovine Velikog musema, godišnjeg okupljanja nomadskih plemena sa severozapada Sahare. Tburida je stotinama godina kulturna predstava koja je kombinacija istorije i priča, a slavi severnoafričku tradiciju tesne veze između muškosti, konja i vojevanja. Izvodi se na svadbama i godišnjim proslavama širom Maroka, kao večni podsetnik kulturnog nasleđa više od 10 miliona Berbera u zemlji sa oko 34 miliona žitelja. Pobednici su oni koji su predstavili najbolje konje, najlepšu odeću i najuspešnije sinhoronizovali plotune tokom juriša.