Sedma Yu republika

Tek kad je pomenuta relacija Beograd – Novi Sad – Odžaci – Stapar, Čerčil je uzviknuo: „Što mi odmah ne kažete da je taj Sombor pored Stapara.“ Stapar je poznat i po tome što ima svog goluba – jedino je selo u zemlji kojem je rasi golubova dat naziv po selu – staparski letač. Nekad je ovde bilo oko hiljadu konja za obavljanje poslova na njivama, a sada Staparci drže pedesetak lepotana koji služe za parade, svetkovine i dokaz prestiža njihovih vlasnika. Ovo je i selo harmonikaša, a njima u čast od 2002. godine u Staparu se održava takmičenje „Prva srpska harmonika Vojvodine“. U ovdašnje raritete spada i nadaleko čuveni „Staparski ćilim“. Kao seoska šala nekad je služila priča da je ruska keruša Lajka na putu kroz vasionu pala u jedno seosko dvorište u Staparu. A ovčiji paprikaš je mnogo ozbilja stvar. Služi se u svim prilikama – za rođenja, rođendane, slave, svadbe, do daća. Doktoru Zoranu Selakovu pripisuje se slogan da „ovčiji paprikaš i teget odelo nikad ne izlaze iz mode“, a neko je pridodao i šimi cipele. Takmičenje u kuvanju ovog paprikaša redovno se organizuje u avgustu, kada Staparci obeležavaju dane Velike Gospojine.

Stapar, selo od oko 4.000 žitelja, udaljen je od Sombora 14 kilometara. Seoski atar obuhvata 8.450 hektara, a to ujedno znači da je osnovno zanimanje stanovništva zemljoradnja. Selo je u bivšoj državi postalo poznato po izuzetnim rezultatima u poljoprivredi, po rekorderima. I u ovim vremenima krize smatra se sretnom okolnosti da su mnogi mladi ljudi ostali u selu, na gazdinstvima svojih predaka, osnovali porodice.

„Zlatnim godinama“ smatra se period od 1964. godine, kada su počela takmičenja zemljoradnika u visokim prinosima, a tim povodom Stapar je, oktobra 1966. godine posetio Edvard Kardelj, predsednik Savezne skupštine, a koju godinu kasnije i Petar Stambolić, takođe visoki socijalistički funkcioner. U razgovoru sa Kardeljem paor Momir Kovčin je rekao da je ubrao 27 meteri pšenice po jutru, a da od kukuruza očekuje vagon klipa po jutru. Poseti predsednika Savezne skupštine prethodilo je jugoslovensko savetovanje o proizvodnji kukuruza u kooperaciji, a cilj je bio da se prezentuju učinci Staparaca. Zanimljivo je da je te, 1966. godine, svaki zemljoradnik učesnik takmičenja u proizvodnji kukuruza u nagradni fond dao po stotinu kilograma kukuruza. Prva nagrada, „fića“, pripala je Lazaru Ivkovu, koji je po hektaru proizveo 114 mtc suvog zrna kukuruza. Već naredne godine Živojin Depalov postigao je 130,43 mtc kukuruza. Iz tih vremena vredi pomenuti i prinos pšenice, sorta „libelula“ , Teodora Čekića od 6.708. kg/ha. Takmičenje su odmah prihvatili i zemljoradnici iz Sombora – Jovan Đurišić je ostvario 6.321 kg pšenice po hektaru, a Slavko Čonić 128,34 mtc/ha kukuruza. Zemljoradnici iz Stapara tih su godina kupovali 1.200, pa i 1.400 kg mineralnih đubriva po jutru, a stručnjaci su im preporučivali da je dosta 1.000 kg. Mr Mirko Sotin, danas penzioner, a svojevremeno agronom u ZZ u Staparu podseća na akciju „Petnaest novih Stapara“, kada je obišao sve republike SFRJ prezentujući iskustva iz Stapara o poljoprivrednoj proizvodnji na privatnom posedu.

I danas u Staparu ima mnogo dobrih proizvođača, ali, kažu, vremena su se pogoršala. Istina, ova jesen nagoveštava bolje cene. I ovde je manje novorođenih od broja umrlih stanovnika, osnovnu školu danas pohađa 265 učenika, a nekada je bilo i blizu 600. Fudbalski klub beleži 87 godina postojanja, stonoteniseri „Gusara“ dva puta su bili pobednici Olimpijskih seoskih igara Srbije. Stapar ima i „Zeleni ćošak“ sa „Žutim bunarom“. Anegdota govori da devojke ili momci koji dođu u Stapar i napiju se vode sa ovog bunara obavezno se udaju ili žene u ovom selu.