Sevdah, ajvar i Evropski parlament: Kako mladi s Balkana žive u Strazburu

Mladi sa Balkana koji žive u Strazburu danju „žive Evropu“, a noću tiho razvrstavaju uspomene: na detinjstvo, na zvuk sevdaha ili nedeljni ručak kod kuće.

Ana (29), Srbija – stažistkinja između dve zgrade od stakla

Ana je u Strazbur došla na pripravnički program u evropskoj mreži organizacija civilnog društva. Radni ritam meri po plenarnoj nedelji i rokovima, a pauze po šetnjama kroz Orangerie park, gde, kaže, „naučiš da dišeš kad ti je previše Excel tabela“. U tramvaju nosi dve kartice: francusku za posao i srpsku za Viber pozive.

„U kancelariji pričamo o uredbama, a kod kuće kuvam pasulj – podseti me da mogu biti i ovde i tamo“, kroz osmeh dodaje.

Vikendom, s kolegama iz cele Evrope, odlazi u Krutenau: craft pivo, pa muzika od EKV-a do indie plejlista. „Duh Balkana osetim kad sretnem nekoga ko kaže ‘ćao, komšija’ kao da se znamo sto godina.“

Driton (26), Kosovo – student violine koji sluša grad

Na Konzervatorij je došao zbog profesora, ali ga je Strazbur osvojio tišinom kanala i akustikom malih sala. Popodne vežba Baha, uveče svira s prijateljima iz Albanije i Francuske – ponekad i „Moj dilbere“ ili „Nënë Moj“.

„U sali je sve tehnika i disciplina, a posle koncerta bude baklava i smeh,“ kaže.

Za nostalgiju mu je dovoljan video-poziv s porodicom i gram ajvara koji je poneo „za prvu pomoć“. „Na Balkanu je improvizacija stil života, ovde je improvizacija na programu – i to mi prija.“

Lejla (31), BiH – doktorka na specijalizaciji koja se vraća kroz mirise

Njena jutra počinju belim mantilom i francuskom kafom „na brzinu“. Posao je precizan i dug, a mali rituali jednostavni: poruke drugaricama iz Sarajeva, plitko disanje kad ugleda ćevape na meniju neke „egzotične kuhinje“ i dugi pozivi roditeljima.

„Strazbur je nežan grad, sve je na biciklu, ljudi te puste da prođeš,“ priča. „Ali treba naučiti reći ‘ne’ usamljenosti – nađeš svoje mesto, svoj krug, svoje pesme.“

Njen „soundtrack“ su Zoster i Bili Ajliš, a ponekad, pred noćnu smenu, i sevdalinka koju joj pošalje brat. „Drži me u centru.“

Grad između Evrope i Balkana

Strazbur je studentski i međunarodni – Univerzitet broji oko 55.000 studenata, što gradu daje poseban ritam koji se posebno oseća u Krutenau, četvrti punoj barova i malih mesta za svirke. Najživlje je oko katedrale i duž rue des Juifs i rue des Frères, dok je Parc de l’Orangerie „pluća“ evropske četvrti – od vožnje biciklom do piknika uz kanal.

Duh Balkana ovde ima različite oblike: za nekoga je to nedeljni ručak s prijateljima iz regiona, za druge zvuk trube u neočekivanoj Spotifaj preporuci. Veza s domovinom održava se kroz sitnice – pakete sa Smokijem, pozive „kako je tamo“, zajedničke utakmice uz stream ili mala okupljanja uz gitaru i pesme koje znaju svi.

Za Anu, Dritona i Lejlu, Strazbur je mapa koja se stalno crta: nova praksa, nova sala, nova smena – i uvek, negde u džepu, stari refren. Između Evrope i nostalgije ima dovoljno prostora za život. A kad zatreba „naše“, grad – i ljudi u njemu – već znaju put.

Mladi s Balkana u Strazburu složni su u jednom: ovde ne postoje nacionalističke podele, svi su „naši“.

Grad povremeno i sam „uzvrati poziv“: tako su srpski studenti na biciklima u aprilu 2025. stigli u Strazbur da alarmiraju evropske institucije o stanju u Srbiji. Susreti s predstavnicima Evropskog parlamenta i Saveta Evrope ušli su u lokalne hronike i Instagram feedove, ali su ujedinili i dijasporu koja se, osim u Strazburu, rasula po okolnim gradovima i zemljama.