Gotovo da sam mogao da dodirnem tišinu koja me je kao obruč obuhvatila i okupirala sve misli. Čula se šlager muzika iz velike sale hotela Park, i neki jecajući rifovi gitare Džimija Hendriksa negde iz pravca Đajine rok utvrde ispod bedema koji se nadvio nad šetalištem i plažom gotovo na pola puta između Bačvica i Ovčica, zapravo ispod Zente i teniskog kluba. Ušao sam u bilijar klub od grubo obrađenog drveta.
Gotovo u ambijentu kakav je voleo da opisuje Džek London, sa mirisom borovine i smole koja se cedila niz hrapava debla i mešala sa mirisima viskija i neke travarice sa smesom od lozove rakije i trave rute, majčine dušice, koromača, ruzmarina, kantariona i ko zna čega. Bio je to oštar miris, istovremeno i blag. Upečatljiv miris koji je već opijao oko šanka i biljarskih stolova. Bilo je Silvestrovo, zadnji dan u staroj godini, koji je ime dobio po imendanu za pontifikata pape Silvestra, naslednika Miltijad i prethodnika pape Marka.
– Nemaš pojma, to je papa koji je vladao početkom četvrtog stoljeća, od 310. godine, pa i poslije Milanskog edikta, kada je car bio Konstantion Veliki, ovi šta je ima feštu u Niš.
Za sebe će Nikola.
– Kakve veze imaju katolici i Niš, šempijo – dobaci neko.
-A opet to ima veze, Niš i katoličanstvo. Tada su kršćani bili zajedno, a katolikos je grčka rič, sa značenjem sveopći, od cijele zemlje – čuo se za šankom Splićanin Nikola, koji je već tri godine u Zagrebu student filozofije.
– Daj, nemoj me davit i danas. Enti onega, da li se iko sa Filozorskog fakulteta vraća normalan, postavlja kao „za sebe“ pitanje čuveni dišpetožasti i grintavi (inadžija i zakeralo) Gojko, koji bi da izprovocira Nikolu, koji se ne obazire na njegove „opservacije“, nego sipa novu travaricu i zagonetno namestio lukavi osmeh tipa Gaj Foks na lice.
Moj odličan prijatelj, koji nije dozvoljavao da ga zovu Korčulanin nego isključivo Blaćanin (jedan od gradića na Korčuli), započeo partiju bilijara sa pevačem Oliverom Dragojevićem, a našli su se po zemljačkoj liniji. Traži da mu puste „Vela Luku“, pa krene onaj refren „… za mrkinte i žale, za naš Ošjak i vale, zakantat ću ovu pismu za tebe…“
– Moš me raspet ako iko zna šta su „mrkinte“, a svi se pravu da znaju – čuje se ponovo Gojko, kad mu nije uspela „zamka“ za Nikolu.
E, sad ko će da presudi. Naravno Korčulani, Blaćanin i Oliver. Konsultuju se, pa će Oliver:
Mrkinte, to su ti one oštre stine šta viru iz mora. Oštre su da se možeš posić na njih.
– Ajde, nije van ovo biblioteka, ajde šta ćemo naručit! – čuje se šanker Nikša. Jozo se prenu, podiže ruku i uhvati konopac mornarskog zvona i dobro ga prodrma. To je znak da poručuje piće za sve.
– A šta je, koji je razlog da časti – opet će Gojko.
– Biži čoviče, pita bi ja tebe da si završija vijađ od pola govedine, od Amerike priko roga Afrike.
Niko ne odbija piće i zvonjava čaša i nazdravljanje nadjačaše sve zvukove. Silvestorvo je. Tišina nestade.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
