Slike i figure od vlati pšenice

Ovih dana se završetak žetve obeležava Dužijancom, svečanošću čija je tradicija takođe duga i bogata, a pletenje i slikanje slamom jesu njen dopunjujući i nerazdvojivi deo. Dužijanca i slamarstvo su nastali jedno s drugim, kao običaj bačkih Bunjevaca i Hrvata, te su istorijski i sadržajno usko povezani.

Početak susreta umetnosti i slame vezan je za život na salašu. Mlade devojke su u vreme žetve od nove slame sebi ispletale jednostavne ukrase i vence, odmarajući se tako od ovog teškog ratarskog posla. Tim su vencima u početku kićeni bandaši, prvi žeteoci na njivi, da bi se kasnije za njih specijalno izrađivala kruna od slame, dok je domaćinu njive na kojoj je obavljana žetva poklanjan venac od slame. Kasnijim vezivanjem žetvenih svečanosti za crkvu krune ispletene od slame novog žita stižu i do oltara. Devojke žetelice su te krune plele sve veštije i sve lepše, a njihova mašta i umeće počinju da stvaraju i druge neverovatne slamnate kreacije – od predmeta sa salaša, i nakita, do slika narisanih žitnim vlatima.

Postupak izrade slike zahteva posebnu pripremu i izbor slame, a svaka iole složenija slika traži i dosta vremena za izradu dok ne stigne do uramljenja. Na slikama tavankutskih slamarki najvećim delom su oslikani motivi sa sela: salaši, žitna polja, njive, prizori iz svakodnevnog života, folklorni motivi, a značajno mesto na njima dobio je i sam grad. Slikanje secesijski ukrašene Gradske kuće poseban je izazov za svaku iskusniju slamarku.

Danas u okolini Subotice deluje nekoliko sekcija i udruženja slamarki – pored Tavankta, ima ih i u Đurđinu, Bajmoku, Čantaviru. Jedna od najpoznatijih sekcija slamarki je ona pri Hrvatskom kulturno-umetničkom društvu „Matija Gubec“ iz Tavankuta, koje radi u okviru likovne sekcije. Prva slika od slame pod imenom „Rit“ pojavila se 1962.godine, a izradila ju je Ana Milodanović. Mnogi je likovni kritičari i danas smatraju izuzetnim slikarskom kreacijom. Uz Anu Milodanović u sekciji su radile i njene sestre Teza i Đula, a pored njih utemeljivačicama ove osobene umetnosti smatraju se i Kata Rogić i Mara Ivković Ivandekić.

Vremenom, slamarke pored Dužijance, svoje radove počinju da pokazuju i na posebnim izložbama. Od 1986. godine u okviru društva „Matija Gubec“ počinje da radi Kolonija naive u tehnici slame, koja se održava upravo u danima Dužijance, i na njoj se obično izlaže celokupni stvaralački opus slamarki ovoga kraja. Rukotvorine, ili bolje reći umetnička dela tavankutskih slamarki bila su izlagana i na mnogim drugim izložbama u zemlji i svetu – Zagrebu, Beogradu, Vinkovcima, Dubrovniku, Osijeku, Sisku, Somboru, Smederevu, Kovačici, Moskvi, Rimu, Beču… Predmeti izrađeni od slame našli su svoje mesto i u Vatikanskoj riznici – 1963. godine papa Jovan XXIII dobio je na poklon tijaru izrađenu od slame, a 1976. slamarka Kata Rogić izradila je grb pape Pavla VI.

Postoje slamarke i slamarstvo u još nekim evropskim zemljama, ali se ono po tehnici i tematici dosta razlikuje od bačkig. U Mađarskoj se slamarke prevashodno bave skulpturama od slame, dok rumunske uglavnom izrađuju šešire.

Radovi slamarskih umetnica „zvanično“ nemaju tretman umetnosti, i mnogi ih smatraju kičem, ali one same veruju da njihov rad ima svoju umetničku vrednost. Olga Šram, subotička istoričarka umetnosti, kaže da „ove slamarke, bunjevačke Hrvatice, treba doživljavati i proučavati kao specifičnu, lokalnu slamarsku školu naive, kao što se posmatraju slikarske škole naive u Kovačici, Uzdinu, ili kiparska u Ernestinovu, kao i škola slikanja na staklu u Hlebinama. Stvaralaštvo slamarki, naime, predstavlja i odraz stanja duha, moralnih, društvenih i povijesnih osobitosti toga naroda“, kaže Olga Šram.