Nekako se to, valjda, tako lepo namesti u lepom svetu koji ume da pamti u svojim istorijama, te u svoju tradiciju utkiva ono najbitnije – sećati se i uvek se opomenuti kao i spomenuti. Tako je februarsko vreme, vreme karnevala u svetu koji pamti i vreme „poklada“, vreme kada se čovek strašio i plašio, kad je strah prevazilazio zabavom, veseljem, pučkim zbližavanjem u pesmi, plesu, neobuzdanosti, pod maskama koje teraju zle sile.
U brojnim zemljama Evrope zima se ispraća kroz karnevalska okupljanja, na trgovima se spaljuje sve što bi ljudi želeli da od njih ode sa turubnim danima hladnoće i samoće:bolest, glad, pohlepa, spletkarenja… Mi, ovdašnji, za karneval ne hajemo. Ovo ovde maškari se stalno na svoj zlokobni način.
Tako, sneg ume da zapada ali i sunce ume da namiguje kao „smajli“ gore, u planini. Sneg celac-belac i po koji zakasneli pevač-pevac, tek po malo miluje severac i nedostaju samo ljudi da uobliče planinsku toplotu za sopstvenu divotu, međ jelama i brezama planine koja mora da ima neke veze sa kujundžijama, onim što umeju od „zlata da skuju i junaka“. Zlatar, kraj Nove Varoši sav je u lirici. Ali ljudi sve pretvaraju polako u epiku. Na naš način.
Gore, na Zlataru, sagrađen je pre tridesetak i koju još godinu reprezentativni Rehabilitacioni centar za kardiovaskularne bolesti. Tada to bilo „čudo“ u sred šume, pa se govorilo da je isto kao ona „Klinika Švarcvald“. I do skora dolazio svet sa svih strana. Ali uprkos tišini, borovini, prekrasnim padinama, pogledom kao iz priče o „bosonogom i nebu“, uprkos „vazdušnoj banbji“ ove zime nema ljudi. Čitam u novinama:“Nevolja je nastala kada je Republički zavod za zdravstvenu zaštitu planirao da finansira rehabilitaciju u Specijalnoj bolnici „Zlatar“ za (čak) 60 pacijente ali sa reumatološkim bolestima ili sa povredama ruku i nogu, a ne kao do sada sa srčanim bolestima. Poslednje pare stigle još u junu prošle godine jer Specijalna bolnica nije ispunila – normu. Kako da je ispuni kad „nadležne komisije ne upućuju pacijente“?!
Šta još u ovoj priči liči na „maškarenje“ na naš zlokobni način? Pa to da je planinu Zlatar Vlada Srbije 2005. godine zvanično proglasila – vazdušnom banjom na bazi kardioloških indikacija! Kako to da samo pet godina kasnije više nisu dobri ni Zlatar, ni Specijalna bolnica za rehabilitaciju?! Da se ne sprema kakav „pokradski“ umesto „pokladski“ performans?!
A dan divan. Sneg celac-belac. Sunce se smeje nad klupama na kojima sedi jedino sneg. I njegova sneginja. Da li zbog diskrecije ili tuge skreneš pogled sa snega i sneginje dok vode ljubav na klupi usred podneva. Niko ne prolazi. Čuje se samo muzika planine koja kao da dolazi iz orgulja koje prave ledenice koje se spuštaju sa krovova nekad prestižne „Klinike Švarcvald“ na Zlataru. Sve što se u doli čini malo, skvrčeno, zubato, neveselo i šćućureno za zimskih dana, gore planina ozlati, pa otkrije novo lice:nasmejano i zažareno.
A sećam se: beše nekad baš tu, na Zlataru, kao kod Felinija u „Amarkordu“: napada sneg, svuda sankaši i grudvaši, neizbežni kibiceri koji tačno znaju za kim uzdiše snežna „la strada“… Sada samo sneg i sneginja. Kao kulisa posle predstave koje se ne igra više.
Zašto? Ko to skida zlato sa Zlatara?!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
