Čepelska ada, ostrvo na Dunavu, počinje već od periferije Budimpešte i proteže se nekih 45 kilometara prema jugu. Najveća joj je širina oko 14 kilometara, i to upravo na mestu gde leži srpsko selo Lovra gde smo se i mi uputili.
Ostrvo je nastalo davno u praistoriji na način da se Dunav na mestu gde je sada južni obod Budimpešte pocepao na dva toka koji su se, nakon skoro 50 kilometara nizvodno, ponovo spojili u jedan tok.
Osim Lovre (mađarski: Lorev) na ostrvu je još deset naselja, a među njima je najveće mesto Srpski Kovin (Rackeve) koje leži na obe obale desnog dunavskog kraka povezanih mostom. Pridev „srpski“ ostao je još iz vremena kada je Srba u ovom gradiću, inače administrativnom središtu ostrva, bilo u znatno većem broju. Danas ih je tu zaista mnogo manje.
Lovra je jedino preostalo naselje, ne samo na ovom ostrvu nego uopšte u celoj Republici Mađarskoj, gde Srbi čine apsolutnu većinu. Prema poslednjoj evidenciji od 310 žitelja Lovre Srba je oko 210, odnosno oni čine 70 odsto ukupnog stanovništva sela. U ostalim mestima na Čepelu, Srba u većem broju ima još u već pomenutom Srpskom Kovinu i Čipu, kao i u mestu Tukulja gde ih je danas ukupno 137, ali su oni tu danas skoro svi katolici, premda se i dalje izjašnjavaju kao Srbi.
Nekada je na čitavom ostrvu bilo mnogo više Srba koji su se ovde najvećim delom doselili u vreme velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem, tačno pre 320 godina. Međutim, od tada do danas broj im se sve više smanjivao jer, nažalost, neminovna prirodna asimilacija, ali i iseljavanje, činili su svoje.
Srbi se ovde i danas tiho asimiluju. Polako nestaju, tope se u moru mađarske kulture. Sve više mladih odlazi na školovanje u gradove gde se i zapošljavaju i traže bolji život. A posledica toga je i povećan broj mešanih brakova.
U Lovru smo stigli u kasnim popodnevnim časovima. Zubato decembarsko sunce, na izmaku 2010, pratilo nas je glavnom ulicom, tzv. Velikim sokakom, koja nosi naziv Alekse Dundića, sve do centralnog dela sela gde je sedište načelnika, odnosno kuće u kojoj je smeštena Samouprava Srba Lovre. Paralelno sa tim Velikim sokakom postoje još dva sokaka, Mali i Treći sokak, odnosno ulice Đerđa Dože i Lajoša Košuta. Sve te tri ulice preseca četvrta koja nosi naziv Arsenija Čarnojevića i najveća je ulica u selu.
Ispred kuće u kojoj je ispisana dvojezična tabla samouprave, na srpskom i mađarskom, a iznad, preko ograde terase, vijorile se mađarska i srpska zastava, lično nas je dočekao načelnik sela, koji je ujedno i predsednik Zemaljske samouprave Srba u Mađarskoj, 55-godišnji Ljubomir Aleksov.
Uz topli čaj i kolačiće upoznajemo se sa „ličnom kartom“ sela. Prvo na šta nam domaćin skreće pažnju jeste da je Lovra prilično malo mesto, najmanje u Peštanskoj županiji, ali i jedino u Mađarskoj gde je svakodnevni jezik sporazumevanja srpski. Ništa neobično ako vam se ovde, pre svega stariji ljudi, obraćaju sa „Dobar dan“ i „Kako ste“. Kao da ste u samoj Srbiji a ne u srcu Mađarske. Nažalost, kod mladih je to drugačije, sve češće u komunikaciji koriste mađarski, što je svakako i posledica novog vremena, odnosno rezultat informatičkih dostignuća, uticaja masovnih medija, televizije i drugih tehnoloških inovacija. Ako se tome doda i opadanje broja Srba usled njihovog slabog nataliteta, onda to dodatno pospešuje mađarizaciju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
