Šta ti tu meni, pričaj lepo

– Eto, šta sam ja doživeo, sramota, da se meni moji ljudi obraćaju na engleskom i nemačkom. Zašto neće da pričate sa mnom na našem jeziku? Vi iz Beograda, pa tako? Ona devojka me baš uvredila, recite joj molim vas… – trglo me iz meditiranja brundanje povređenog, ali veselog taksiste Marko, „inače iz Homolja“, koji u Beču taksira decenijama.

Krivo mu je što ga „njegovi“ ljudi nisu prepoznali.

– Ma, devojka nije išla za tim. Ona se trudi da što češće govori na nemačkom i to austrijska, bečka varijanta, kako bi usavršila jezik, pravdam ja devojku iz Beograda, koja ga je nešto pitala, a on je „provalio“ da je naša, kada se obratila prijateljici.

– Evo vam moja vizit-karta, da dođete u našu kafanu, da vidite šta je provod. Imamo sve naše specijalitete, od leskovačke mućkalice, niškog roštilja do lalinskog fiš-paprikaša i sremskog kotlića…

Vidi se nostalgija.

Istog dana, popodne, vraćao sam se sa jedne solidne prezentacije onoga što radi firma NOA u Beču. Ponovo taksijem i ponovo naš čovek. Od taksiranja živi, a inače je aktivan u pravoslavnoj crkvi u Beču, pomaže svešteniku. Neka vrsta crkvenjaka „po pozivu“. Priča o potrebi da se u ludim vremenima čovek sabere, okrene ka unutrašnjem svetu i postigne mir.

Te crkvene poglede na stvarnost i neku vrstu taksi-inicijacije nije naplaćivao. Tako živi, ima potrebu da smiri sebe i mušterije u taksiju, koji ovako vidi:

– Često je očito da im se kida duša, ne vide izlaz iz problema koji su ih opkolili sa svih strana. Jeste da je za nas ovde u Austriji lepo, ali život namesti takve priče, mnogo je naše dece koja su rođeni Austrijanci i oni sasvim drugačije doživljavaju rodni kraj svojih roditelja. Nisu to jedini problemi. Iz toga nastane toliko toga što nas deli, od pogleda na školovanje, način i izbor profesije do ženidbe. Na sreću da su naši ljudi vredni, a Austrijanci veoma korektni tako da se to ne odražava na svakodnevnu komunikaciju. Ja gledam da tu nekako, koliko mogu, uz našeg sveštenika, pomognem ljudima. a znate i sami da je to često neizvesan posao.

– Koliko vidim čeznete za rodnim krajem, ali ste od njega sve dalje…

– Tako nekako – složi se moj taksi-ispovednik, rodom iz Bačke.

Bilo je veče, bili smo u Skaj (Sky) baru, gde je neka vrsta kombinacije šefa sale i šefa obezbeđenja jedan čovek iz naših krajeva. U polumraku je sedelo mnogo gostiju. Glasni, ali ne remeteći susedne stolove, kako to već nalaže univerzalna kafanska etikecija, od Vladivostoka do Los Anđelesa…

Uglavnom, dobar osećaj.

I nazad na spavanje u jedan od malih, lepih pansiona u centru. Taksista, naravno, opet, iz naših krajeva.

Moj drug poče nešto sa njim na engleskom, a ovaj je puštao CD sa Hankom Paldum.

– Pa i ovaj govori srpski, sa iznenađenjem će kolega.

– Pardon, srpskohrvatski. Ja sam iz Bosne, vidite čitam Oslobođenje – pokazuje na novine u pregratku kao na ličnu kartu. Oni su baš objektivni. Vidite kako pišu o Novaku Đokoviću, kao da je najrođeniji Bosanac.