Stelja ili kaštradina i malo vina

Vešt vozač vozi hitro, očito odlično poznaje put sastavljen od niza zavoja i ubrzo se nađosmo usred vašarske, pijačarske vreve čuvenog pazarnog dana u, širom Dalmacije, čuvenoj Vrlici, gradiću malom, ali izuzetno značajnom po isprepletenosti običaja katolika i pravoslavaca, koji su najčešće tu živeli toliko prožeti međusobno da je bilo i ima slučajeva da su bliski rođaci istog korena i prezimena bili različitih nacionalnosti.

Dobro, Matavulj i Šimunović su toliko toga o tome napisali da je onima koji su u školama eks države uredno, po nastavnom planu i programu, čitali lektiru sve jasno.

– Pošto su ti ovi opanci? – dovikuje preko tezge jedan mladić, očito jako zainteresovan za tu obuću.

Zagledaju se neki stariji ljudi, ali on zapeo za te od grube kože krojene opanke pendžetirane obrađenom automobilskom gumom. I dole je koža, da bi duže obuća trajala na krševitim, kamenim terenima, dole je ušivena i ta guma.

Suva smokva, vino, maslinovo ulje, bakalar, luk, na stotine kilograma različitog zelenog povrća, od kupusa i blitve do karfiola ili kaula, kako ga još zovu u Dalmaciji, pancete, pršuta, svega je tu.

– Osećam glad, mogli bismo u neki restoran. Neki restoran je odmah iza pijačnih tezgi dvadesetak koraka i unutra smo, u dimu, graji trgovaca i kupaca, koji jedu piju i dogovaraju poslove.

– Onaj momak je bio u pravu što kupuje one opanke, to je bolje od svakih patika, uzeću i ja jedan par na odlasku – komentariše Goran.

Konobar pored nas pronosi oval, Marko se osvrće i kao da se obradova:

– Stelja!

– Šta? – pita ga crni vižljasti momak.

Marko pokazuje prstom, a konobar će:

– Kaštradina…

– A ja mislio sušena ovčetina – razočarano će Marko.

– Pa je, sušena ovčetina, ovdje je zovemo kaštradina.

– Dajte nam jednu porciju da probamo.

Sa odličnim crnim i belim vinom, žutinom, stiže i oval fino, kao pršut narezane stelja ili kaštradina, a jedan čiča, za stolom pored, će:

– Ljudi, to vam je to, isto, u Bosni i Hercegovini, u Srbiji to je stelja, ovdje kaštadina, neko je naziva i koštradina, uglavnom je od ovna ili ovce jalovice do pet godina stare, nekad i od koze. Kao svako sušeno meso. Jedno društvo zapevalo ojkalicu: Oja noja ajde mala moja…- što se mešalo sa repom koji je puštao barmen.

Izašli smo, a napolju je počeo da sipa sneg kao brašno sa mlinarskog kamena pa je sve bilo isto, a ipak drugačije. Ljudi su tu, tezge, ali nekako svečanije. Sačekali smo dok Goran kupi one opanke. Gledao sam gore prema tvrđavi Prozor, tražio zvonike pravoslavne crkve Svetog Nikolaja i katoličke Gospe Ružarice te mesto gde je bila unijatska crkva Svete Trojice, pa dalje prema Bosanskom Grahovu. Prolazimo pored Česme, bistre i razigrane pritoke Cetine i udišemo kao kristal čist vazduh, zrak ili ariju.