Teatar čudesne akustike

Rusi su pažljivo slušali svog vodiča, koji je demonstrirao akustičnost amfiteatra šuškajući novinama, a kasnije i cepajući ih, pokazujući kako zvuk slabi kada se, korak po korak, odmičete od čarobne tačke.

Amfiteatar se i danas koristi za festival antičke drame, pa su se na centralnoj bini mogle videti jarkocrvene kulise, a gore, u brdima – čitava tehnika, sa kablovima i reflektorima za večernje predstave. Tokom celoga leta ovde se održava deo programa „Athens Epidaurus festival 2010“, uglavnom pozorišnih predstava, klasičnih dela Aristofana, Sofokla, Euripida, ali i Šekspira.

Epidaurus je u stara vremena funkcionisao na teritoriji, zvanoj Epidaurija, koja je tek u vreme Rimljana postala deo Argolisa. Stari Epidaurus je bio mesto rođenja čuvenog Eskulapa, po legendi Apolonovog sina, i boga lekara i lekarske veštine. Eskulap je tako dobro izučio lekarske veštine, da je, osim što bi lečio sve bolesne, pronašao lekove za sve bolesti, i počeo čak i mrtve da vraća u život, što Zevsu nije bilo po volji. Da li je Zevs imao nešto sa tadašnjom farmaceutskom industrijom, nije poznato na osnovu dosadašnjih iskopavanja. Kazna je brzo stigla, pa je Eskulapa udarila Zevsova munja, što je bio tadašnji način za oduzimanje doktorske licence. Naravno, Eskulap je za života zadužio mnoge svoje pacijente, pa su mu oni, zahvalni, podigli brojna svetilišta, od kojih je najpoznatije ovo koje vam sada opisujem.

Asklepion u Epidaurusu je dakle bilo najpoznatije lečilište klasične Grčke. Bolesnici su prvu noć provodili u mestu zvanom enkoimitiria, praktično velikoj spavaonici, gde im je bog lično savetovao šta da preduzmu da bi se izlečili. Tadašnje lečilište imalo je oko 160 gostinskih soba, a u okolini su postojali i mineralni izvori, koji su verovatno korišćeni u lečenju.

A da se još jednom vratimo čarobnoj akustici. Moderni naučnici su utvrdili da je akustika rezultat ili slučajnosti, ili proizvod izuzetno naprednog projekta gde se korišćenjem krečnjačkih stena – sedišta – postiglo filtriranje niskofrekventnih zvukova (ono čuveno pozorišno mrmljanje, kašljucanje i slično) i s druge strane, pojačavanje visokofrekventnih zvukova sa pozornice. Samo Polykleitos mlađi, konstruktor amfiteatra, znao bi da kaže istinu. Uglavnom, moglo je tu da se smesti petnaest hiljada duša. Malo manje nego u Beogradskoj areni.

Od Epidaurusa do Nafpliona ima još oko pola sata vožnje, a usput ćete nailaziti na još nekoliko lokaliteta – sa Mikenskim mostovima i tolosima (grobnicama), odmah blizu glavnog puta. Kada se prorede nalazišta, znaćete da ste došli blizu Nafpliona. A tu odmah su i Tolo, to jest Asini, gde je bila naša sledeća baza.