Božansko ili demonsko

I, pre svega, kako se uopšte, među čudovišta mogu svrstati Noje, Odisej, Mačista i Herkul, Sinbad moreplovac, Sigfrid, Dante Aligijeri, kralj Artur, Dr Faust, Pepeljuga, Šekspirov Prospero ili Guliver?!!!!

To na prvi pogled dominantno pitanje koje „Čudovišta“ postavljaju, predstavlja (jedan bitan) skriveni ključ za njeno čitanje.

Dakle, kako prepoznati PRAVA čudovišta? Potrebno je MNOGO iskustva!

Ovo upozorenje, dakako, upućuje na autora. Ranka Munitića, eruditu iz oblasti pokretnih slika i literature, estetičara filma, animacije, stripa, filmskog i TV kritičara, hroničara glumaca i TV, i tako dalje. Nije ni čudo što mu se Frankenštajnovo čudovište prisno osmehuje. Munitić, za razliku od profesionalnih lovaca na čudovišta, kao što su Drakulin Van Helsing ili stripovski Dilan Dog, dobro razume „svoja“ čudovišta. I čini sve da nam ih približi.

Hajde da, po Munitićevim putokazima, imajući poverenje u njegov izbor, sami razmislimo nasumce: recimo, uzmimo Noja. To je ona fina, nesumnjivo PRAVEDNA biblijska osoba, koja na sebe prihvati zadatak da na brod ukrca parove onih vrsta koje je Bog odredio za preživljavanje, a sve ostale milijarde jedinki, hladnokrvno prepusti smrti Potopa. Pa, Bog mu je tako naredio, i kakve onda veze imaju lojalnost prema svojim bližnjim, svom rodu, komšijama i daljoj rodbini? Ili svim ostalim parovima jaganjaca, zečeva ili paunova? Božjem izabraniku, koji se pobrinuo za svoju najužu familiju, ne pada na pamet da izmoli Božju milost za sve druge stanovnike planete, te pokvarenjake kojima je, ionako, većpresuđeno. Dakle, Noje je pravednik. Nije on čudovište. A Bog je Bog. Znači – čudovišta su milijarde utopljenih iznad kojih plovi Nojeva mala barka.

A Pepeljuga? To beše ona sirota rođaka baboubica Ivice i Marice, koju najpre kinje bogate rođake, i koja će onda pribeći mađijskim činima i ujdurmama kako bi „svog“ Princa naterala da je oženi? Ma, nije ona čudovište. Ona je samo fina sirota devojka, muškarci su ionako samo pokvarenjaci koji na umu imaju jednu stvar, a bogata rodbina je zaslužila osvetu.

Faust i Prospero nisu ništa bolji od Pepeljuge.

Dante obilazi Pakao i niti lije suze nad patnjom, niti moli milost za grešnike koji se tu pate – ali NIJE on čudovište. On je samo nepristrasan reporter, koji skuplja građu za svoju knjigu.

I tako dalje. I to je, recimo, taj skriveni ključza čitanje Munitićeve knjige.

Kao i autor, i sama knjiga nije od juče. Nekad moćni izdavač, Dečje novine, imao dovoljno snage da izda jednu takvu grandioznu kosmološku i mitološku fresku: uvodni deo, iz 1986., zvao se „Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir“, a prvi tom „Čudovišta koja smo voleli“, izašao je 1990. Drugi tom „Čudovišta“ je izašao 1997., ali kod Tera Presa.

Izdanja koja imamo pred sobom 10 godina kasnije, predstavljaju znatno proširenu verziju u šest knjiga, sa 20 novih poglavlja, i sjajan su izdavački potez Kreativnog centra iz Beograda.

Neskrivena namera Munitićeve knjige je sledeća.

Film je stvaranje slika koje pre toga nikada nismo videli. – kaže na početku, u svojevrsnom motu „Čudovištima“, čuveni nemački filmski reditelj Verner Hercog.

I opet je moto isto toliko identičan koliko i protivrečan suštini „Čudovišta“. Jer knjiga insistira na prepoznavanju, kroz nerazmrsivu mitološku i mitotvornu vezu literature i filma, upravo onih slika koje mi, kao vrsta, ODUVEK gledamo u sebi, i prepoznajemo pred sobom, na onu ipak iscrpivu, iako iscrpnu galeriju predstava kroz koju shvatamo Svet i Stvarnost. Jungijanske Arhetipove. Svaki od mirijade spomenutih „Čudovišta“, ali i njima suprotnih, likova u ovoj titanskoj fresci svodiv je na poznate na jedne ljudske arhetipove i čvrsto vezan za sve ostale. A ponajčešće se radi samo o više lica istog.

VELIKI SPONTANI PLAN, koji Munitićopisuje, ne može se smestiti u mali format, pa zato i knjiga dobija vagnerijanske obrise, i podseća na jedno drugo gargantuanske delo Jungijanske kosmo-mitološke kuhinje, „Maske boga“ Džozefa Kempbela. Pa kako ova knjiga, iz nekih misterioznih razloga, nikada nije prevedena na srpski, „Čudovišta“ su prisiljena, iako im to verovatno nije bila namera, da ispunjavaju i njenu funkciju.

Dakle, i filmsko blago „fantastične umetnosti“, kao što su Ćutanje jaganjaca i Ratovi zvezda i Čarli Čaplin i Miki Maus i Drakula i Frankenštajn i Svemitska odiseja 2001 i Gospodar prstenova, kao i svi drugi, imaju jedan zadatak – da čuvaju i menjajući obnavljaju zaumno blago ljudskog roda, potvrđujući i šireći riznicu večitih praslika stalno novim nizovima konkretnih slika-poruka.

Prema Munitiću, fantastika se da svesti na tri vezana ikonografska motiva:

1. motiv odlazak

arhetip večitog lutalice

2. motiv drugi svet

arhetip obećane zemlje

3. motiv drugo ja

arhetip dvojnika i maske

Naravno, ovo ukazuje na putovanje samospoznaje u dva modela, mikro i makrokosmičkom, pri čemu je alhemičarski moto „kako gore tako i dole“ i dalje operativan.

Najzad tim (samo)putovanjem upravljaju dve sile, jedna nadole u mrak – Jungova SENKA (Golem, Frankenštajnovo čudovište, Alrauna, mumije, zombiji, vampiri, mister Hajd), a druga, nagore u svetlost – Paracelzusovo ASTRALNO TELO (Noje, Herkul, Tarzan, dr Frankenštajn, dr Džekil), koje ipak, najzad teže spajanju.

Na samom kraju „Čudovišta“, Munitićuvodi jedan optimistički, kreativan koncept, tzv. IMAGINATIVNO TELO, „još uvek živu nesvesnu memoriju“, „snoviđajnu projekciju zlatnog doba“, „pesmom srećnog, osvešćenog Sizifa“.

Važni su samo dobri pripovedači – zaključiće autor – Čudovišta, božanska ili demonska, samo smo mi sami.

Zato se identifikujemo s njima, plašimo ih se, ali ih i – volimo.