Božji tiganj i mistični sendvič

Sve što se dešavalo oko sendviča koji je poslužio kao inspiracija za Tiganj Isusov ravno je scenariju neke epizode „Saut parka“ (gde, uostalom, Isus i Satana redovno nastupaju). Ovaj oboženi tost sa sirom prodat je na internet aukciji godine 2004. za dvadeset osam hiljada dolara. U tom trenutku, bio je star deset godina: gospođa u čijoj kuhinji je nastao tvrdi da se nije ubuđao ni osušio iako je čuvan u plastičnoj kutiji. Nakon više od milion i po aukcijskih ponuda sendvičje pripao jednom internet kazinu. Novi vlasnik mističnog predmeta je potom organizovao svetsku turneju, objasnivši da želi da čudo podeli sa ljudima. Ali čemu to? Pa ovaj je sendvič, po njegovom skromnom mišljenju, deo pop kulture!

Metri knjiga i kubici konferencija bili bi potrebni da se konačno raščisti šta ta tzv. pop sfera ljudskog iskustva uopšte jeste: budući da se ona proširuje i na sitkome i na dot-kome i budući da mediji anketiraju kulturologe na sve teme od kolača do navijača, posao bi mogao biti uzaludan. Očito se čarobnim božjim dodirom u pop kulturu može pretvoriti bukvalno sve. Uostalom, čak je i jedna epizoda serije „Bračne vode“ obradila temu čuda: beznadno prost i večito neokupani prodavac cipela i igračdžepnog bilijara Al Bandi konačno je skinuo od znoja uvoštenu košulju ne bi li se ista možda nekom intervencijom višnjih sila na natapiranu suprugu preobratila u čistu i ispeglanu, kad ono… Na plećima se ukazala slika Elvisova! Tu je porodični dom postao pakao, odnosno stecište hodočasnika kukavne pop kulture i elvisomana svih fela.

Ovaj većpomenuti skromni ulazak hleba sa sirom u svet pop kulture nije kraj priče o mističnom sendviču. Kao nagrada gospođi Dajzer što ga nije pojela stigao je zgoditak u vidu osvojenih 70.000 dolara na lutriji u lokalnom kazinu. Prepoznajete li, dakle, obrazac božije intervencije u čarobnom krugu inače dokazano bogohulnih igara na sreću?

Priča po sličnom obrascu ima bezbroj i sve zvuče kao kombinacija Basare i Kortasara, mada se ne završavaju nužno zvukom novca u kasici. Recimo: jednog jutra u Hjustonu, na Pepeljavu sredu, u jednoj osnovnoj školi Gvadalupe Rodrigez ribala je tiganj i ugledala, neposredno pred ispiranje, lik Blažene device Marije; Huan Patrano iz Teksasa želeo je mami da napravi doručak no u tome ga je sprečila slika Hrista u skorenoj masti; trideset trogodišnji bloger iz Njujorka ugledao je na svom doručku otisak Isusovog poljupca, utvrdivši nakon brižljivog posmatranja da taj poljubac možda pripada i porno glumcu Ronu Džeremiju; naprosto, sličio je obojici. U „bandijevskim“ verzijama ukazanja čuda kao što je ova poslednja mistika počinje da poprima obrise Vudija Alena i Save Damjanova – prvopomenuti je čak i svog junaka, detektiva Kajzera Lupovica, zaposlio da traži Boga, po nalogu studentkinje filozofije.

Februarskog dana, opet jutrom, Majk Tompson iz Bičvuda u državi Ohajo ugledao je Isusovo lice na palačinki i znajući da je to „znak s neba“ prosledio istu na E-bay gde je dostigla cenu od 15.000 dolara pre nego što je ponuda, iz nepoznatih razloga, povučena sa sajta. Legenda kaže da se testo nešto nije uredilo pa je sin Božji pojedinim ponuđačima na aukciji uzličio na Bin Ladena, ali nema potvrda verodostojnosti ovih nagađanja. Međutim, kaže dalje priča, ekspertiza nezavisnog stručnjaka pokazala je da se lik na palačinki svojim dimenzijama poklapa sa otiskom Isusovog tiganja, te su se rodile sumnje da je dični Bičvuđanin Majk zapravo saučesnik reklamne kampanje za Tiganj Isusov.

Dakle, svi putevi vode u tiganj – da li se iz njega, u skladu s engleskom poslovicom, skače u vatru, odnosno plamen pakla, ne zna se još: na internetu se bez ometanja od strane božanskih faktora oglašava prodaja majica sa slikom pominjanih sendviča i palačinki. Dokaz da ne odlazi sve u istoriju; dosta toga završi na internetu, a visprenim vernicima se hepiend ukaže na bankovnom računu.

Na stranu zarade i zablude, potreba za čudom ipak proizlazi iz prokleto ljudske želje da se Bog razume; da se smiluje, da nam da neki znak ili pristane na nagodbu. Toliki dijalozi sa tim velikim neimarom našeg sveta odvodili su brojne što u nirvanu što u ugovor sa đavolom, poslužili parodiji i manipulaciji ali i setno podsetili koliko je neutaživa ljudska želja da se pogodi budućnost i rentgenski prozre sadašnjost. Emili Dikinson Bogu svašta prigovara, nazivajući ga provalnikom i bankarom: opustošio je njen svet, ali i nadoknadio pričinjenu štetu pa pesnikinju njegova dvojna priroda i dalje opseda i nervira. U jednoj priči Ernesta Hemingveja tri rimska vojnika piju loše vino u nekoj krčmi i, kao u „Velikom bratu“, pretresaju uspešno obavljeni „dnevni zadatak“: raspinjanje Isusa. Vudi Alen se na razne načine surovo šalio sa Bogom, baš kao i sa jevrejskom tradicijom i tužnjikavim statusom intelektualca u današnjem svetu. Ko ne čita ni Alena, ni Hemingveja a ni Dajmanova jedino još može Boga da traži u doručku: zbog čega se čudo Njegovog prisustva ukaže prvo krmeljivom i pospanom oku, neka ostane tajna. Bar do trenutka dok nam ne stigne sjajna ponuda za komplet posuđa i modli na temu Onoga koji je stradao da bismo ga mi danas udenuli u pop, rok i kulturni šok.