Dobro drvo

Ushit kliktaja mišem ne može zameniti jaukanje i siktanje nagaženih i saplitanih u gužvi koja se talasa po halama kao na koncertu neke turbo para-seke. Izbor knjiga može vas nagnati na spontano proglašenje dana žalosti zbog smrti dobrog drveta: toliko je toga što nije zaslužilo da se okuje u šarene tvrde korice kojih je ove godine bilo neselektivno mnogo. Prevodi na naramak i enciklopedije s prolaznim vremenom nastanka kraćim od kuvanja obične (nekad turske a sada domaće) kafe, razni produženi sažeci i priređeni prirepci proznih sočinjenija izazivaju osećaj ponižavajuće suvišnosti. Pisanje knjige postalo je sportska disciplina zanemoćalih novinara, samozvanih producentkinja, nimfomanki u ostavci i svaštara u tranziciji koji se guraju na bilbordima i plakatima, zgrčeni u izazovnim pozama, sa neopranim vlasištem i svojim knjižnim čedima u naručju.

Osećanje strašnog beskraja još je snažnije na frankurtskom sajmu, gde vas deset gigantskih hala na tri nivoa moraju nagnati na surovu redukciju: suočeni sa prostranstvom koje se može obići samo zahvaljujući shuttle autobusima i pokretnom tepihu, posetioci se odriču susreta sa dečjom literaturom ili stripom ukoliko ih zanimaju udžbenici stranih jezika ili beletristika jer niko ne može da odvoji dve i po godine ne bi li svaku na sajmu prisutnu knjigu samo otvorio. Slavodobitno se nose prospekti i brošure, guraju koferi na točkiće, ugovaraju se knjižni transferi kojima bi trebalo da počne nova literarna istorija. U Frankfurtu nema toliko tela ni mirisa jer se knjige gledaju i merkaju, ne kupuju se. Glad za knjigom sistematski se raspiruje medijskim karnevalom strasti i užitka: sve raspoložive novine i časopisi, svi dostupni bilbordi i pločnici vrve od reklama, poruka, indikacija i poziva čitaocu da uroni u okean knjige, da se s puno poverenja prepusti piscima koji su na fotografijama ljubazni ili namršteni, ali nikad obnaženi ili dizajnirani kao dodola.

U Frankfurtu je ove godine hala broj osam bila posvećena misiji da se sačuva dobro drvo – dakle, elektronskoj knjizi. Dok, s jedne strane, e-book podrazumeva efikasniju distribuciju i spasava šume, pitanja cene takve publikacije, autorskih prava, intelektualne svojine i pravne zaštite stvaraoca čine se nerešivim i doprinose činjenici da je tiraž elektronskih knjiga i dalje nizak. Da li će e-book kupljen u Americi moći da se čita u Nemačkoj i obratno, te da li će, bez obzira na geografsku širinu, biti otporan na tuš i krevet dodatne su sumnje i dileme koje usporavaju rad elektroentuzijasta. No jedini način da spasemo šume od propasti i sebe od gluposti jeste da licidarski otužno pisanije svakog džet set brljala po hartiji pretvorimo u USB ispljuvak: ionako je uznemirujućoj većini ta knjiga s naslovima od jagoda, šlaga i besmisla nešto kao „aksesoar“. Neka svoje male zapise dele kao priveske, a pravim čitaocima prave literature ostaje da se dobrom drvetu izvine zbog Ničea i Murakamija, Prusta i Albaharija, Šekspira i Raičkovića koji su ovoj kulturi ipak nužni.