Dodir nasilja

Ovakav vid nasilja i kažnjavanja događa se u fiktivnoj budućnosti jedne moguće Srbije. Gornji pasus ukratko prepričava mali deo radnje romana „Šaht“ Andrije Matića (Stubovi kulture, 2009). Netom objavljen i još nečitan, roman o distopijskoj Srbiji tek će da naroguši zorne i pravoverne, ne samo stradanjem arhetipski ružnog, zlog i razvratnog popa Mila pedofila. Biće tu svega – Zakona o zabrani engleskog jezika za početak, ukidanja mobilnih telefona i Interneta malo docnije…

Matićev roman je prepun nasilja – javnih pogubljenja, mentalnih i fizičkih zlostavljanja – nasilja koje će se možda učiniti manje uverljivim od onoga sa snimaka koji kolaju Jutjubom na kojima, recimo, mladić iz čista mira, onako u prolazu, šutne u glavu staricu a njegov drug to revnosno zabeleži pa „okači“ na Mrežu. Neki će možda u zaparloženosti i sivilu Beograda opisanog u „Šahtu“ prepoznavati atmosferu blokade zbog Bajdenove posete ili samohodni triler bombaša očajnika. Svakom po volji i umeću asocijacija: ubilačka mašta se sasvim lepo može vežbati i na domaćim televizijskim serijama u kojima se glorifikuju atentatori, na primer.

Nasilje se gotovo bespogovorno uzima kao dominantna crta književnosti dvadesetog veka. Nije sve počelo sa mas medijima niti sa popularnom kulturom čija je ekspanzija baš s kraja milenijuma najžešća. U nasilju i zlu uvek postoji nešto senzacionalno koliko i šokantno, a istorijske, umetničke i psihološke perspektive našeg doba su neumitno obojene zločinom i patnjom – najviše zbog fašizma, staljinizma i totalitarizma, unikatnih tekovina dvadesetog veka (srednji vek i krstaške ratove kao da niko ne uzima ozbiljno u poređenju s našim, kako ga nazva D. H. Lorens, „suštinski tragičnim“ vremenom). No ne bi trebalo misliti da je književnost pre modernog vremena očišćena od nasilja: setimo se samo da će Šekspirovom junaku Glosteru oči biti iskopane na sceni, pred gledaocima, uz uzvik „napolje, gadna sluzi!“. Repertoar mučenja u narodnoj epici nimalo ne zaostaje, a glava na kocu teško da je nenasilan prizor.

Mimo svih značenjskih paradigmi koje određuju dvadeseti i „post“-dvadeseti vek, čini se da je paradigma dodira postala presudno vezana za nasilje. Naša civilizacija je izbacila dodir i zamenila ga pogledom, ukazuje feministička teoretičarka Jasna Koteska; sugeriše nam se da samo varvari dodiruju jedni druge, tvrdi autorka i citira tekst jednog američkog kolumniste o postkomunističkoj Albaniji u kome stoji: „Muškarci se u Albaniji predugo drže za ruke kada se pozdravljaju“…. Implikacija da se kulturni, civilizovani i cizelirani ne dodiru već samo gledaju dodatno doprinosi povezivanju dodira sa nasiljem nad telom – uprkos činjenici da mnoge kulture poznaju pojam „urokljivog oka“.

Dvadeseti vek doneo je i minimalizam kao način suočavanja sa nasiljem: suzdržanost, svedenost, malorekost i sažetost u prozi jednog Ernesta Hemingveja ili Rejmonda Karvera označile su nemoć pred ratom i smrću u prvom slučaju i gašenjem ljubavi u drugom. Minimalizam je sa svojom jednostavnom sintaksom, ekonomijom izraza i tematskom redukcijom zapravo beg od tumačenja, način da se izbegne moć i privilegija sveznajućeg pripovedača koji je obavezan da ponudi razjašnjenje. Konfuzija pred apsurdnim nasiljem rata i teško razumljivim porodičnim razdorima ostavlja iza sebe i oko sebe samo tišinu.

Tereza De Lauretis tvrdi da je slikanje nasilja neodvojivo od određenja roda, a da su fizički svet i empirijska realnost neophodni za razumevanje veze roda i nasilja. Nasilje počinjeno ženskom rukom zato nagoveštava poremećaje u odnosu snaga i narušava društvenu ravnotežu, tim pre što je uvek smešteno u kontekst braka ili porodice i što je uvek motivisano očajničkom željom za promenom. U priči Rejmonda Karvera „Toliko je vode blizu kuće“ teme roda i nasilja su tesno povezane, ne samo zato što se piščeva inspiracija za ovu tamnu i tešku prozu tako često vezuje za istoriju serijskih ubistava u državi Vašington tokom sedme i osme decenije prošlog veka – recimo, za ubicu iz Grin Rivera koji je silovao i ubio pedeset žena između 1982. i 1984. Karverova junakinja Kler traumatizovana je saznanjem da su njen suprug i njegovi drugari našli leš devojke u reci, ali da su pozvali policiju tek nekoliko dana kasnije, kad su krenuli kući posle svoje pecaroške ekskurzije. Njena zaokupljenost zločinom i muževljevom neadekvatnom reakcijom poprima dimenzije fobije: u strahu za sopstvenu sigurnost Kler i njega počinje da doživljava kao napasnika. Možda je upravo Stjuart vezao telo devojke najlonskom niti da ne otplovi niz reku; on i njegovi drugovi pili su kafu i viski, pekli ribu i krompir na samo nekoliko koraka od leša. Kler je zgrožena što Stjuart želi da vode ljubav odmah po povratku sa pecanja, kao da se ništa neobično nije dogodilo: seksualna glad ga izjednačava sa silovateljem, tim više što u Kler oživljava sećanje na zversko ubistvo drugarice iz škole. Njen strah i trauma pretvaraju se u agresiju, ona ruši, lomi i udara u očajničkom pokušaju da savlada sopstveni strah od nasilja.

I tako se upotreba sile uvek vrti u čarobnom, neprekinutom krugu: dodir nasilja traži i dobija povratnu reakciju. Ruka na bombi ili ruka na ramenu, ponekad je svejedno. Zlostavljanje vreba.