Fašisti svih dezena

„Žena je da se uštine, a ne da stoji ispred Skupštine“. Tako je, ako me sećanje ne vara, počinjao song u jednoj televizijskoj emisiji zabavnog karaktera, negde na početku zanimljivih devedesetih. Upad žena u Skupštinu tada je bio tema dana koja će prvo mesto na top listi aktuelnosti munjevito ustupiti bitno drugačijem repertoaru upada i prepada koji su rezultirali raspadom „velog mista“ na više malih, ostrašćenih i zaraćenih enklava.
Žensko i antiratno postaće ubrzo podložno zloupotrebama i manipulacijama. Tačnije rečeno, autentično „žensko antiratno“ opstaće na socijalnoj i medijskoj margini kao zdrava enklava, a kvazipatriotsko instrumentalizovanje žena u rađačice ratnika krenuće da vitla poput tornada. Kosovska majka s detetom u naručju i puškom o ramenu bila je svojevremeno samo priručna slika udenuta u ram haosa vrednosti i falsifikovanih ideala. S obzirom na bezobalno falsifikovanje ženskog, veliko je čudo što se ovih dana niko nije setio da američku pesnikinju nemačkog porekla Silviju Plat uvede u serkl krvi i časti: samo je još nedostajalo da se neko upita da li bi pesnikinja koja je napisala da svaka žena „voli fašistu“ i „čizmu u lice“ možda salutirala sa ograde novosadskog Doma vojske i vikala „Was los?“, samo da je nešto živa.
U eri tranzicije demonstracije, protesti i blokade mogu biti tek dosadna i nelepa svakodnevica, jer kad se kasni na drugi posao i treću tezgu kojima se plaća prvi kredit potpuno je svejedno da li je zastoj u saobraćaju uzrokovan predizbornim rovarenjima saobraćajnica, pozitivnim građanskim akcijama ili strukovnim protestima. Da li su za Novi Sad veći problem jedan rasista ili dvojica kumova pitalica je koju ćete lakše rešiti čak i suočeni sa agresivnom Sfingom nego što ćete u rečeni grad ući i iz njega izaći. Ono što je u Beogradu pozitivno subverzivni „Beton“, u Novom Sadu je ideološki proprani behaton.
Ulazak i izlazak iz prekopanog Novog Sada nije komplikovan samo nemiroljubivom koegzistencijom realnih i virtuelnih autobuskih stanica. Rovovska borba, naime, traje na svim nivoima, jedni kopaju, drugi potkopavaju, a u atmosferi opšteg (i tako razumljivo tranzicijskog) nehaja za kolektivne muke jedan svadbarski šamar je uštinuo više medijske pažnje nego kamenovanje i lemanje učesnika antinacističkog skupa. O šamaru se uspostavio koalicioni konsenzus, običan ali zato odličan falsifikat rodne korektnosti. Međutim, povodom dobronamernog antinaci špacira u već čuveno bistrim komentarima na elektronskim sajtovima dnevnih glasila počelo je prenemaganje u kome je glavni argument bio „dvadeset prvi vek“. Niko nije rekao da je nenormalno tući žene u bilo kom dobu od kamenog do behatonskog, ali je zato zabrinjavajuća većina morala uspijeno čistunski da objasni kako je bespredmetno protestovati protiv nacista u eri ovakvog strelovitog razvoja čovečanstva koje je, kako znamo, svakom neandertalcu dalo miša u ruke da nađe svoj stroj.
Svi zagovornici nereagovanja na nacizam uporno ignorišu prostu istinu da tehnološki razvoj ne povlači za sobom razvoj moralne svesti: tehnologija je indiferentna prema ideološkim porukama koje šalje. Teško da će ona pripitomiti nasilnika. Nije sigurno da đuvegija koji iz nervoze mlati mladu može u idućoj inkarnaciji dostići inteligenciju Lajke, o ovci Doli da ne govorimo. Čak i da proba da „radi na sebi“ i malo se „izobrazi“ , otkriće samo niz zanimljivih primera aplikacije nasilja nad ženskom populacijom.
Otvaranje čitanke već bi značajno raspalilo njegovu nasilničku maštu. Srpska književnost je etapna pokazna vežba nasilja nad ženama, što ne znači da se isto ne može reći za afroameričku ili rusku, no parametri su ipak drugačiji. Negde je nasilje ekstemna reakcija na svet ispao iz zgloba a ponegde, nažalost, kontinuirana praksa. Nasilje se uspostavilo kao neupitni normativ od Bore Stankovića do Andrića, dalje i bliže. Junakinje naše književnosti jedino se ne izdaju na revers, ali se zato prodaju, dovode, otimaju, zatvaraju u kuću, repertoar iživljavanja trpe povijene do crne zemlje, ćutke i krotko. Kao da postoji prećutni konsenzus da je jedan Banović Strahinja dovoljan za civilizacijsku kompenzaciju: oprostio je ženi preljubu i izdaju, te tako uspostavio milenijumski izuzetak koji opravdava sva potonja iživljavanja. Obraz srpske književnosti nije spasao ni navodno građanski stroj nacionalnih pisaca, pa ćete i kod šatroliberalnih „zlatnih dečaka“ i kosmopolita-esteta iz prošlog veka naći koncentrovanu mizoginiju i nepatvoreni sadizam. Na ženama se ređaju fašisti svih dezena: u romanu jednog NIN-ovog laureata igračicu iz „Lotos bara“, ljubavnicu nemačkog oficira, oslobodioci nabijaju na kolac a prethodno ju je silovao njen sused nameren da je moralno prosvetli, a silovao ju je nakon tirade o njenoj grešnosti (!).