Gluvarenje

Na dokolicu poznog titoizma podsetila nas je 2005. zbirka priča „Urvidek“ iz pera multimedijalnog umetnika i višeboj-dokoličara Slobodana Tišme, mlađeg savremenika Brozovog doba. Jedanaest priča u leđere ritmu usisavalo je čitaoca u pluskvamperfekt, u vreme kad se moglo nesmetano gluvariti, uvući u mamin stan, tatin auto i ljušturu gorde suvišnosti, naročito ako si umetnik u pokušaju ili predumišljaju. S tačke gledišta građanske ideologije i komunističke politike moglo se i smelo ne biti ništa i ne raditi ništa, a mera poželjnog ekstremizma bilo je osnivanje sopstvenog benda. Moglo se gluvariti – bez posledica po život i zdravlje, ali uz obavezno imitiranje velikana suvišnosti kakvi su bili Vilijam Barouz, Malkolm Lauri ili junak YU mitologije Čarls Bukovski.

Ali vremena se promene i gluvarenje kao institucija slatke, zaštićene suvišnosti naprosto nestane: umesto luksuza zbrinutih, ono postaje izabrana neminovnost besperspektivnih. Za sve je kriva tranzicija, pa kriza, svetska ekonomska; ili možda i nešto više od apstraktnih faktora?

Gluvarenje je rezervisano za četrdeset i sedam odsto građana koji, prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, čekaju svoj prvi posao. Ono je hobi iz nužde mladima oko tridesetih koji zaključuju da se više isplati gluvariti nego raditi za godišnju platu manju od MILADIN dinara. Horde „blejača“ „vise“ po kladionicama ili ispred televizijskog ekrana usisavajući u se vrednosti sporta i razonode, a znatan deo „otpada“ na internetu. Vebofili koji su doskora slavili Svetsku mrežu kao enciklopedijski okean sad nariču nad saznanjem da je elektrosfera postala lajaonica i razglabaonica.

Ne treba uopštavati: nisu sva deca sa interneta musava i nevaspitana, a i dobar broj ugodno zaposlenih štrpka od radnog vremena za virtuelnu družbu. Treba se, međutim, bojati kad elektrosfera deli poklone! Iskustva jedne Dalmatinke na Fejsbuku, Slobodanke Đuderije, dostupna na sajtu E-novina, pouka su mladim žrtvama umrežavanja čija je prva asocijacija na reč„book“ upravo – Facebook. Ova čestita žena se nakon strasnog pa stresnog druženja s tehnologijom pita: „Šta ću kad mi stigne obavijest da je izvjesni Muhamed iz neke Južnoafričke Pripizdine Donje posla poklon u obliku čaše vina nekoj Singgrflild Kristnsen Jungersenšensn na Islandu. Ostanen tako zamišljena nad tom obavijesti, pitajući se šta bi ja sad tribala? Je l’ da in čestitan? Ili da javin dalje? Kome? Materi? Bivšem mužu? Šefu? Zašto njima? A zašto Fejzbuk to javlja meni?“ Ova žrtva Fejsbukovog sistema za dojave i obznane grca pod teretom prijatelja: „Na Fejzbuku te stalno neko stavja u neke grupe. Onda se unutar tih grupa svi međusobno sprijateju i šalju jedni drugima čaše vina. Nekad i srce. Onda se neko iz naše grupe sprijateji sa nekim iz neke druge grupe i skroz sjebe stvar jer se sad triba pozdravjat i razminjivat srca i čaše vina sa cilon jednon novon grupon.“

Urnebesno poučno; ovo bi veselo štivo trebalo ubaciti u brošure za samopomoću vaspitavanju dece i majki. Jer, stručnjaci kažu, za probirljivost mladih ljudi s nikakvim radnim iskustvom i bednim kvalifikacijama – mladih koji dok čekaju posao iz snova „vise“ na Fejsbuku, sajtu gluvarenje.com ili kladionici sa imenom kompozitora – krive su njihove mame. Žena je kao stub društva potpora i negativnim tendencijama: eksperti zaboraviše da je zaštitnički stav prema sinovima uslovljen višegeneracijskom kulturološkom spiralom u kojoj baba uči snajku a majka ćerku da se mladom produžetku loze mora maksimalno udovoljavati kako bi se ista dalje granala; zlo i naopako ako nam se ime zatre, negujmo ovog našeg Oblomova za rasplod, pa neka je i beskoristan onako zalepljen za ekran televizorski i kompjuterski. Razvijanje radnih navika nije upisano u naš kulturni identitet – ali zato muško samopoštovanje jeste. Besposlena muška nejačprvo razvije ego trip, a tek onda ego. Tačno je da ljubav prema radu ne umire samo u srcima majčinih junoša, nego i u srcima tatinih princezica; ali za ove potonje rezervisana je uloga manikirane kućne žrtve.

Da li je odbojnost prema radu posledica „regionske groznice“ – tranzicije koja donosi razočaranje i potištenost zato što se za malo egzistencijalne sigurnosti mora mnogo raditi – ili je u pitanju večna želja čovekova da ostane u svojoj ljušturi, da se vrati u mamin stomak, tamo gde nema obaveza ni odgovornosti? Medijski forsirani sistemi vrednosti koji guraju u prvi plan natečene silikonske barbike kao model ženskosti a mišićave turbo-narikače kao ideal muževnosti jedva su se za jednu crtu (kokainsku, verovatno!) pomerili nakon devedesetih – pa i tu treba tražiti uzrok smrti ljubavi prema radu.

A kako o radu i gluvarenju razmišlja neko ko je pregoreo i Tita i post-titonsko survavanje u gnusne realije, otkriva knjiga „Ponedeljak“ Duleta Nedeljkovića (VBZ, 2008). Daleko da se radi o himni neradu, ali ova mozaična proza jeste neka vrsta ekstenzije Barouzovog „Golog ručka“, sa sve obaveznim užasom od onoga što ugledaš na drugom kraju viljuške, kako se većpomenuto kultno štivo naširoko reklamiralo. Ova zbirka halucinacija i reminiscencija počinje činom odbijanja: junak dođe na posao u ponedeljak ujutru da bi odmah napustio položaj i evakuisao se na Adu. Dalje je sve tobogan iz pakla, sačinjen od niza anegdota, gradskih štoseva, seksualnih tripova i tračeva, priloga za biografiju beogradskog panka i studija o antišabanizmu; ali, sve ishodi iz sna o tome kako okrećeš leđa obavezama i odlaziš u… u dan umesto u noć, doduše; u vodu jezera umesto u onu plodovu. Zrelost nas uči da se mirimo sa okolnostima koje se ne mogu promeniti ni za MILADIN dolara; ni truli kompromis nije neukusna voćka.