Kanadologija

Jedan grad je mnogo šta; ali njegov stanovnik ne pristaje da bude sve to. Koliko jednog Beograđanina određuje udžerica ispod Gazele na kojoj naslagane gume sprečavaju da odleti krov od najlona – a koliko limena koliba na pančevačkom putu, sklepana od tabli koje usmeravaju prema Kragujevcu i Požarevcu? Koliko je okruženje deo nas, a koliko smo mi deo tog okruženja i šta ćemo od svega oko nas uistinu svojatati? Šta priznajemo kao okruženje, pitanje je sad: ne očekujte da se Pančevac diči buvljakom, iz prostog razloga što će taj pandemonijum jeftinoće proglasiti za – marginu. Bežeći od margine (koju uvek vidimo kao ružnu, prljavu pa i zlu, no iznad svega irelevantnu), svi hoćemo da kreiramo svoj lični centar svoga grada tako da on bude daleko od deponije a uvek blizu lepoti i luksuzu. Zanima nas samo umiven komšiluk, nikako ubogi i razrovani; ko bi nam to zamerio? Verovatno samo oni koji znaju da se i lepota i prljavština ne nalaze u gotovom stanju – njih stvaramo mi sami. Dakle, u svoju intimnu geografiju upisujemo lepotu i vrednost, čak i kad nam se, gledan sa Google Earth-a, rodni grad ili omiljeno letovalište učine bezličnim kao plastelin.

Parametar dvosmislenog odnosa prema rodnoj grudi i adresi prebivališta je neovdašnji Daglas Kopland – pisac koji jedva da je Kanađanin kad se saberu svi njegovi izleti u globalno. Kad za njega kažu da opisuje „kanadske gradove i američke idole“, to nije uvredljivo sažimanje. Od početka svestan da postmoderno stanje briše granicu margine i centra, Kopland piše o likovima koji konstruišu sopstvenu marginalnost. U njegovom prvom, najvoljenijem romanu „Generacija iks“, štivu dražem teoretičarima kulture nego književnim kritičarima, junaci su izabrali, kako jedan od njih kaže, da žive „male živote na periferiji“ jer je „toliko toga u čemu ne želimo da učestvujemo“. Dag, Kler i Endi beže iz metropole i odlučuju se da prilično bezvoljan, dokon, beketovski ispošćen život provedu u – Kaliforniji. Za Koplanda ona je apokalipsa i centar sveta u isti mah. Junaci „Generacije iks“ napuštaju urbani život kako bi se nastanili u kalifornijskom penzionerskom „rezervatu“ nimalo nalik faveli – u Palm Springsu, gradu „srednjovekovnom“ po tome što, kako kaže narator Endi, u njemu ne postoji srednja klasa. Ovaj grad je mirno utočište daleko od diktata mediokriteta, idealno za mlade ljude s krizom identiteta koji žele da umaknu od jeftinih i jednostavnih a neefikasnih rešenja za životne probleme kao što su šoping ili subotnje veče uz film iz videoteke.

Dobru deceniju nakon romana prvenca o ne naročito lepom „kalifornijskom snu“, Kopland sebi stavlja u zadatak da napiše knjigu o Kanadi koju će samo Kanađani razumeti; tako nastaje dvodelna esejističko-kataloška studija „Suveniri iz Kanade“, zbog koje su ga mnogi optužili za „angloevropsku kratkovidost“. Kao abecedarijum pojmova, ova dva mala rečnika priča zapravo su autorove reminiscencije na simbole Kanade u njegovom životu – od nacionalnih amblema do nacionalnih brendova. Za Koplanda je Kanada „zemlja iz paralelnog univerzuma“, i kulturne efemernosti jednako su važne koliko i kulturni artefakti.

Ova cinično-sentimentalna slika rodne grude pretočena je 2005. u film, koji zapravo beleži Koplandov umetnički projekat gradnje tipične kanadske kuće. Rezultat je art instalacija istog naziva – „Kanadska kuća“, kao eksplozija kanadskih simbola. Kritičari su film nazvali „vremenskom kapsulom“, ali i zamerili autoru što nije razdvojio intimno sećanje od faktografije i statistike; „Toronto San“ ovo poludokumentarno delce ipak proglašava za „nacionalni artefakt“. Lično i opšte se razilaze, i film gubi dimenziju kulturne studije, dobijajući onu mnogo važniju: dimenziju reminiscencije. Problem i prednost Koplandove kanadologije leži u činjenici da on nije tipičan Kanađanin, većzagovornik globalnih simbola i hroničar postindustrijskog društva u kom su regionalni i nacionalni identiteti zanemareni ili izgubljeni, a sve se postkolonijalne zajednice stopile u jedan kulturni referentni okvir. Naravno, ova globalna idila važi samo za medijsku, popularnu kulturu.

Film „Suveniri iz Kanade“ je mešavina istorije i nostalgije, geografije i geologije, ličnog i nacionalnog ali je, kao i obe knjige iz kojih nastaje, samo slika jednog okruženja – onako kako ga pisac vidi i doživljava. Otud je dilema da li je Kanada nacija ili pojam (nation or notion) u biti irelevantna.

Čitajući svoju privatnu Kanadu, Daglas Kopland ne propušta temu Vankuvera, grada u kome je najduže živeo, u kome je odrastao i kome se stalno vraća, fasciniran istovremenom raznovrsnošću i obezličenošću koje ovaj megalopolis mogu preobraziti u simulakrum bilo kog mesta na potezu od Singapura do Bavarske, za potrebe filmske industrije. Grad je hiperrealan i fikcionalan u isti mah, originalan i artificijelan, i upravo je zbog toga za Koplanda Vankuver mesto na kom se civilizacija okončava a večnost počinje. Knjiga „Grad od stakla“ je kolažteksta i slika koji konstruiše Koplandov privatni Vankuver, globalizovan i stilizovan do krajnje granice. Naslov nas upućuje na bledoplave i zelenkaste solitere koji dominiraju na panorami grada koji je svetu dao dva tiražna pisca – naravno, Koplanda i Vilijama Gibsona. Ti su pisci malo o njemu pisali; Gibson u Vankuver smešta radnju samo jedne priče, a najveći broj Koplandovih romana dešava se u Sjedinjenim Državama, na potezu od južne Kalifornije do Sijetla. Vankuvera, dakle, nema na internacionalnoj mapi imaginacije – ali je ipak svugde.