Kritičari, bogovi i anđeli

Kada je pisao prigodan tekst povodom smrti američkog prozaiste Donalda Bartelmija, njegov prijatelj i sapatnik iz branše Džon Bart nije želeo da zbog patetike trenutka izbegne literarnu analizu. Zato je pomenuo kako je prava „bartelmijevska“ priča prepoznatljiva po svojoj početnoj rečenici, i naveo primer: „Smrt Boga ostavila je anđele u čudnom položaju.“
U pitanju je, bez sumnje, jedna od onih rečenica s ironijskim punjenjem koja pasuje i kolumni i eseju, i humoreski i lamentu – rečenica koja dobro opisuje i umetničke postupke i političke režime, zavisno od toga, dakako, šta se pod Bogom a šta pod anđelima podrazumeva…
Neuporedivo je zanimljivija rečenica kojom Bart – pre bezmalo dve decenije – počinje tekst „Minimalista za intelektualce“. Pozajmljena iz Bartelmijevog intervjua, a pripisana muzičkom kritičaru Piteru Jejtsu, ona glasi ovako: „Prvi zadatak kritike jeste da hvali, a ono što se ne može pohvaliti treba da bude okruženo primerenim i promišljenim ćutanjem.“
Mnogi će, od srpskih Panteona do gerilskog Betona, sigurno biti mišljenja da ovu rečenicu treba cenzurisati – ne zato što je pohvala opasna ili po hvaljenog štetna, već stoga što je u srpskoj kritici jošte koliko zloupotrebljena; zloupotrebljena toliko da se tumačenja neretko pretvaraju u reklame a tumači u oglašivače. No panteonci i betonci saglasiće se da je smrt Boga anđele ostavila u stanju nemara i nemira, makar se nikad ne složili oko toga ko ono beše taj mrtvi Bog…
Ima, međutim, u srpskoj kritici i retkih, srećnih slučajeva kada kritičar pohvali delo, ali sa gotovošću da na primeren i promišljen način progovori o njegovim nedostacima. Taj srećan slučaj zbio se tamo gde smo ga najmanje tražili – na prostoru televizijske kritike, prokaženo emfatične i euforične, trivijalizovane i ušećerene. Taj srećan slučaj zgodio se da bi razbio predrasude o televizijskoj kritici kao devijantnom metanisanju.
U predgovoru svojoj knjizi kritika i prikaza „Tri i po“, Jasmina Vrbavac kao jedan od kriterijuma izbora knjiga koje je tokom dvanaest godina predstavljala u emisijama „Metropolis“ i „Vavilon“ navodi – vrednosni sud. Prema njenom uverenju, „televizija treba da promoviše i skreće pažnju čitalaca na vredna i kvalitetna dela“ domaće i prevedene književnosti. „Kad bi se kritičar opredelio isključivo za negativnu kritiku, onda bi imao pune ruke posla a premalo televizijskog vremena“, kaže Jasmina Vrbavac. To, ipak, ne znači da će se autorka ustezati da ukaže na mane i slabosti. Jer njena knjiga kritika za čitanje i gledanje nije u potpunosti „antologija najboljih naslova“ (da parafraziramo Srđana V. Tešina): ako bi se sam izbor predstavljenih dela tako posmatrao, došli bismo do zaključka da se u autorkinom vrednosnom sistemu najbolje kotira Pol Oster – od osamdeset kritika u knjizi „Tri i po“ njegovim romanima bavi se čak pet. Međutim, kritičarka vrbovim prutom udara packe koje ne bole jako ali se dugo pamte, pa će, recimo, „Knjizi opsena“ pomenutog pisca zameriti kako nije uspeo da pomiri prozni iskaz i filmski izraz. Mehaničko i formalističko posmatranje statističke zastupljenosti prevedenih pisaca (dosta dobro prolaze Džulijan Barns i Mekjuen, recimo) moralo bi da sledi neki drugi link koji nas udaljava od smisla i značenja knjige „Tri i po“: naime, zastupljenost naslova i autora diktirana je aktuelnošću, odnosno izdavačkim politikama koje imaju ambiciju da kreiraju priručni domaći kanon svetske književnosti birajući pisce koje će objavljivati u nedogled. Što takva politika neće imati istog uspeha i smisla sa Murakamijem, Kortasarom, Norom Roberts i Hornbijem, nije problem Jasmine Vrbavac.
Što se pak „domaće selekcije“ tiče, Goran Petrović, Srđan Valjarević, Đorđe Pisarev i Gordana Ćirjanić treba da budu više nego zadovoljni minutima koje su dobili na televizijskom terenu. Zbog za umetnike tipične gladi za pažnjom, oni to verovatno ne cene dovoljno: no neko mora biti pošten pa reći da je Jasmina Vrbavac za domaće postmoderne poetike zaista odigrala ulogu dobrog anđela. Sabranom analizom bez euforije i sa onoliko argumentacije koliko dozvoljavaju škrto televizijsko vreme i plitka gledalačka pažnja, autorka je pomogla nekim knjigama da izrone iz nevidljivosti na koje ih je osudila merkantilno utemeljena hiperprodukcija. S druge strane, Jasmina Vrbavac će najpre u domaćoj avliji vrlo rado i vrlo spremno ukazati na slučajeve kad „magarac magarca trlja“, kako bi rekla latinska poslovica, odnosno na primere kad u teorijskoj raspravi domaći autor jednom domaćem piscu programski metaniše, a sa drugim programski polemiše.
Poslednja, ali ne najmanje važna, odlika kritičkih tekstova Jasmine Vrbavac jeste njihova medijska interaktivnost: oni su se dokazali nekoliko puta – kao reč na televizijskom ekranu, kao hipertekst u elektronskom prostoru (mahom na sajtu knjižara.com), kao klasična knjiga. Kritike su, dakle, prošle rešeto dva ekranska i jednog straničnog preloma, i to nije samo plod slučaja, već i vid odgovornog prihvatanja izazova. A da Bartelmi s početka ovog teksta ne bi delovao nasumično, pomenimo da je upravo njegov poslednji roman „Kralj“ jedna od onih zanemarenih, nevidljivih knjiga koju je Jasmina Vrbavac blagovremeno predstavila gledaocima. Više od deceniju kasnije, naglasak stavljen na burlesku, parodiju i jezički eksperiment podseća zašto bi možda ponovo trebalo čitati roman u kom se sreću kralj Artur, atomska bomba i ratnohuškačka retorika.