LIBERALNO I FEKALNO

Zvuči stoga naprosto nadrealno podatak da do divljačnosti satirični „Saut Park“ neku državnu administraciju, pa makar bila tekuća ruska i bivša carska, može naterati da preduzme pravne mere. Zvuči nadrealno, pogotovo kad čujete da je ruski kamen spoticanja jedno govance, i to božićno… Da nešto tako meko može ugroziti tvrdi kurs, materijal je za nevericu. Navodni ekstremistički elementi u božićnom specijalu podstiču versku i nacionalnu mržnju, pa će se serija u kojoj se Sadam Husein švalera sa Đavolom naći pred ruskim tužiocem zbog nekonvencionalnih ideja o širenju duha blagdana.

Odavno je bezmalo zakon da podsmeh i skandal treba ispratiti ćutke i ignorisati ih ako većne i pridružiti se halabuci, naročito onoj na sopstveni račun. Tako je i najuvredljivija serija u istoriji televizije – kako „Saut Park“ nazivaju i silni i mnogi, mada je veliko pitanje koliko je ta etiketa opravdana – postala onaj riskantni i opasni deo pop kulture koji će prigrliti i desnica, samo da bi bila provokativna i moderna i tako se približila centru.

Knjiga „Konzervativci iz Saut Parka“ Brajana Andersona iz 2005. pokušaj je da konzervativni američki mediji prisvoje ovu seriju u nelojalnoj borbi protiv liberalnih medija, očigledno sa idejom da sprdanje na temu političke korektnosti, abortusa, multikulturalizma ili seksualnog uznemiravanja jeste autentična misija protiv levičara i levičarenja.

„Saut Park“ nije ni antiliberalni ni konzervativni fenomen; pre bi se moglo reći da on američku politiku i kulturu razara beskompromisno i bespoštedno pljujući po levima, desnima, gornjima i donjima bez razlike. Želja da se ova serija prisvoji kao anti-ovo i pro-ono zapravo liči na recepciju radikalskih rascepa u srpskoj medijskoj javnosti: deliti nazadnjake na ekstremno i umereno nazadne, deliti evroskeptike na evrosumnjala i evrorezervisane znači baviti se besmisleno malim razlikama i uvredljivim specifičnostima nalik ideji da je dobar svaki mužkoji ne tuče ženu ili da je dobar đak svako ko ne ponavlja razred.

Elem, po Brajanu Andersonu „konzervativci iz Saut Parka“ su ljudi koji nikada ne bi odobrili cenzuru i zabrane ali su, jadnici, siti levičarskog antiamerikanizma te zgroženi elitizmom i političkom korektnošću. Nisu tradicionalni konzervativci, ali nisu ni liberali, i reklo bi se da spadaju u nekakav desni centar uuuuuuumoran od zadate tolerancije i – zamislite – shematizovanog poimanja političke realnosti. Na stranu što taj umor deluje kao luksuz i čista razmaženost: višak tolerancije i korektnosti i nije visoko kotirana stopa smrtnosti. Anderson bi želeo da dokaže da je unikatna skatološka satira ove serije u suštini i pre svega anti-liberalna; čvrsto veruje da rugalački potencijal „Saut Parka“ leži pre svega u snažnom otporu svakoj instrumentalizaciji – zaboravljajući se da šala na račun političke korektnosti nije automatski i vid borbe protiv nje.

Sa svojom pantagruelovskom burlesknom vulgarnošću koja će od govanceta napraviti božićni puding, televizijski projekat Treja Parkera i Meta Stouna nastaje u najboljoj tradiciji pakosne mizantropije Džonatana Svifta, čoveka koji je „lepo objasnio“ da se problem gladi u jednoj zemlji može rešiti ako u gulaš i paprikaš istranžirate buckaste i sočne bebice, mesence prvog kvaliteta bez sala i žila. Svift nije bio rasista, ljudožder, psihopata ni pedofil ali ga je ironija sudbine surovo kaznila drugom krajnošću: ljuti satiričar u pamćenju pokolenja sačuvan je kao autor dečje književnosti. Reći da su „Guliverova putovanja“ knjiga za decu ozbiljno je ogrešenje o istinu; ali taj recepcijski obrt upozorava da će možda i „Saut Park“ jednog dana biti izučavan kao manifest borbe protiv političke korektnosti budu li se intencije njegovih autora nakaradno tumačile sada i ovde.

Zato možda i treba zapušiti nos na cepidlačke, bespotrebne nijanse koje nas teraju da radikale delimo na umereno i znatno zadrte, previđajući da je svaka zadrtost problematična. „Saut Park“ će možda napraviti urnebes od ideje političke korektnosti tako što će prikazati kako ceo grad kači na čelo skvrčenog sijamskog blizanca ne bi li ugodio učiteljici koju naružuje zbrčkana grudva mesa na licu, ali prejaka šala ne znači da se treba vratiti u vreme, jezik i svet kad su se ljudi iz socijalno ugroženih grupa delili na crnje i golje a samozvani koordinatori ljudskih resursa obesno raspolagali istima.