Lingvistički herbarijum osnov ravnopravnosti naroda

Minulo 61. generalno zasedanje Ujedinjenih nacija proglasilo je prošlog proleća 2008. internacionalnom godinom jezika. Ovaj korak učinjen je u pravcu promovisanja „prave višejezičnosti“ – one koja promoviše „jedinstvo u različitostima“ i međunarodno razumevanje. Na skupu je rečeno da UN teži višejezičnosti u cilju promovisanja, zaštite i čuvanja različitosti jezika i kultura na globalnom nivou, ukazujući na značaj toga što ta organizacija funkcioniše na šest zvaničnih jezika – arapskom, kineskom, engleskom, francuskom, ruskom i španskom.
Skup je pozdravio rad Odeljenja za javne informacije u vezi sa višejezičnošću u elektronskim izvorima. Dva dana nakon usvajanja odluke o „tituli“ 2008. godine, i Francuska je pozdravila ovu odluku i založila za jednak tretman svih jezika, a posebno francuskog, u odnosu na engleski u svim aktivnostima, a naročito u interpretacijama, prevodu, regrutovanju osoblja i UN-ovim websajtovima.
Komentarišući ovaj postupak UN, autor magazina Eurozin Kristijan Voznicki ocenjuje da jezik igra ogromnu ulogu u sinhronizaciji interlinkovanju i povezivanju svega – i ubrzava globalizaciju. To je jedan od glavnih saveznika internetu koji navodno ignorišući međudržavne granice ojačava veze samih ljudi. Iluzija anonimnosti mnogima skreće pažnju sa rigidne cenzure i kontrole, kakvu nad internetom sprovode Kinezi.
Veliki problem interneta je u tome što prevođenje stranog izvora uvek prolazi kroz ideološku filtraciju, nalik Kare-ovom „Miražu“ tako da fluidna granica između refleksije i prevoda krivi poruku. Zato, višejezičnost u jednoj zajednici potpomaže različitost u mišljenju i odagnava predrasude. Konzervativne, jednojezičke države često su nacionalističke utopije u kojima elita iskorišćava, obmanjuje i svesno manipuliše populacijom.
Internet, dakle, samo naizgled deluje kao „svet bez granica“ ili „mesto nekontrolisane razmene informacija“. On stvara zajednice orijentisane prema jeziku, filtrira sadržaje i znatno manje učestvuje u kulturnoj i ideološkoj globalizaciji našeg sveta nego što se moglo pretpostaviti. Ipak, webljani pokazuju utopističku tendenciju ka jednom svetskom jeziku, homogenom harmoničnom svetu, i zato se priklanjaju engleskom jeziku ili šarmantnom govoru emotikonima, slikovnim znakovima, simbolima, fotografijama, videozapisima i citatima.
Teoretičar medija Geert Lovink optimistično smatra da webljani (od engleskog Netizens) koriste globalizaciju samo kao jeftin izgovor da bi se izborili sa stagnacijom i dosadom na lokalnom (nacionalnom) nivou. U stvarnosti, engleski jezik postaje ustaljeno sredstvo poslovnog i privatnog opštenja. Upućeni u jezik interneta dodali bi i da jezik virtualne komunikacije uvek predstavlja kombinaciju različitih izražajnih sredstava, tzv. multimedija.
UNESCO-ov projekat BŽBEL posvetio se višejezičnosti na internetu sa ciljem da ponovo naseli lingvističku pustinju web-a u kojoj je 90 procenata materijala dostupno na samo 12 jezika. Potpun upeh u ovakvoj misiji, procenjuje se, stići će tek sa kompjuterizovanim prevodiocima. Od 400 jezičkih sistema, ovi prevodioci bi morali da obuhvate 6000 jezika koji se širom sveta govore. Postavlja se pitanje da li bi ovakvi „preparirani“ jezici bili potrebni govornicima. Naime, inicijativa ovog projekta stavlja naglasak na potrebu da se ispune svi koraci potrebni da jedan jezik bude prisutan u digitalnom svetu. Kroz ohrabrivanje prelaznih zemalja, podržavajući njihovu želju za informacijama i kroz ohrabrivanje njihovog učešća u webu, inicijativa cilja na društveni napredak. Ipak, neki tvrde da očuvanje jezika u muzejskoj kolekciji, ili pod staklenim zvonom nije rešenje za „jedinstvo u različitosti“.
Jezici su dela jednog naroda, a često i simbol njegove ekonomske nadmoći i prestiža.
Istorija je kroz svoje tokove pokazivala da potreba za međunarodnim opštenjem ujedinjuje govornike određene socijalne grupe svima poznatim jezikom saobraćajne komunikacije. Profesor Ranko Bugarski u knjizi „Jezici“ upućuje na primere ruskog jezika na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, engleskog i francuskog za razne teritorije na svetu, pa i srpskohrvatskog, neformalno, na teritoriji „dojučerašnjih“ Jugoslovena.
Ovakva potreba, koja je stvarala sile od jezika poput starogrčkog i latinskog, može se posmatrati kao nepobitan dokaz da kada se komunikacija želi, ona uvek nalazi sredstva. Ta potreba utiče na pojavu bilingvizma. Kao i uvek, jedan jezik, sada engleski, biće favorizovan. Ljudi će svakako pričati, ali da li će to dovesti do gubljenja maternjih jezika i lingvističkog stapanja?- iako je teško poverovati, svake nedelje jedan jezik pređe sa nečijih usana u lingvistički herbarijum. Samo 20 procenata jezika ima pismo, a jedna milijarda ljudi starijih od 15 godina je nepismena.
Imati svoj jezik, i svoje pismo, obrazovan narod koji ima potrebu za komunikacijom na višim intelektualnim nivoima, pa zatim i infrastrukturu potrebnu za modernu kulturnu razmenu – čini se, pred kraj prve decenije 21. veka još uvek je privilegija retkih. Rat, ekonomske prilike, otvorenost granica i slične prilike, šire jezike svetom i na mnogim mestima, kako kaže Bugarski „biti obrazovan znači biti dvojezičan“. Zahvaljujući tituli koju je generalna skuština UN dala 2008. ovome će, kroz različite projekte, biti posvećena dodatna pažnja.