Midsomerski hobiti

Onaj ko se ne seća čuvene priče „Ukradeno pismo“ Edgara Alana Poa, neće moći sasvim da razume Srbiju, niti meru uverljivog apsurda koji vlada ovim prostorima. Sve osim kraljice je tu, čak i ministri pišu pesme, a tajni podaci veju li veju, uprkos tehnološkim zaštitama, ili baš njima zahvaljujući. Da li je rodonačelnik moderne krimi priče bio prorok-tarabićili samo genije koji je prepoznao meru apsurda, nasilja i alavosti koji upravljaju svim svetovima bez razlike?

Nestanak važnog dokumenta iz poseda eminentne ličnosti dogodio se u Poovoj priči pred vlasnicom pisma, nemoćnom da išta učini: od početka se zna krivac, samo treba otkriti gde dotični čuva ukradeno blago. A ministar-poeta je lukav, i neće svoje blago sakrivati ispod podnih dasaka, u duplom dnu fioke, u tegli sa dunstom ili na kakvom drugom očekivano tajnom mestu. Da se pronađe izgubljeno potreban je genijalan um zato što je smutljivac pismo sakrio na vidljivom mestu – tamo odakle bode oči a ipak izaziva totalno slepilo: ukradeno pismo je utaknuto u običan koverat i nemarno bačeno na policu iznad kamina.

Nevidljivost vidljivog postala je od Poa pa nadalje tema detektivske proze ali i okidač alegorijskih tumačenja. Detektiv Dipen ne samo da rešava slučaj, nego na simboličkom nivou popravlja poremećeni poredak vlasti i vrednosti: vraćanjem kompromitujućeg pisma u ruke vlasnice on joj vraća autoritet i sigurnost pred visokim državnim službenikom koji neko vreme neće imati pojma da vredno parče papira više ne stoji u omotu u koji ga je mudro sakrio naočigled svima.

Poov detektiv ima krivca, motiv i slučaj, samo treba da pismo vrati njegovom pravom vlasniku. Detektiv Ogist Dipen savršenom ali i riskantnom tehnikom identifikacije sa počiniocem razrešava misteriju. Poov junak je prvi koji patentira opasan recept poistovećivanja, a navodno ga je naučio od dečaka koji se u igri pogađanja dosetio da treba da oponaša protivnikov izraz lica kako bi ušao u njegove misli. Šerlok Holms, nastao po uzoru na Dipena kao što je i dobar deo priča o njemu inspirisan Poovim temama i motivima, ne koristi toliko postupak psihološke identifikacije koliko hladno, analitičko rezonovanje o uzrocima i posledicama. Prateći indicije, Holms se drži pravila da, kad se odbace sve neutemeljene opcije, ono što ostaje je istina – ma koliko neuverljivo delovalo.

Britanska televizijska serija „Ubistva u Midsomeru“ poslednji je izdanak racionalnog detektivskog ludila. U našoj zemlji dokazano zalepljenoj za televizijski ekran i ušuškanoj u kablovsku bajku, inspektor Barnabi je novi Šerlok Holms koji slučajeve rešava zahvaljujući daru zapažanja, logičkom povezivanju činjenica i dokaza, tek povremeno dobijajući pomoćod samouverenog patologa i impulsivnog mladog saradnika koji prebira po datotekama, policijskim i kompjuterskim. Obojica najčešće i nađu ono što je Barnabi očekivao da će pronaći, i slučaj se srećno razreši netom pošto se broj žrtava alarmantno umnoži.

Slučajevi ubistava (u proseku, tri po epizodi) dešavaju se u bajkolikom i fiktivnom engleskom okrugu Midsomeru, u živopisnim gradićima, u selima sa prelepim baštama i travnjacima gde žive sve sami dekadentni bogataši, ekscentrični kolekcionari, pasionirani ljubitelji kuvanja, orhideja i vanbračnog seksa, dame i gospoda sa štekom punim tajni. Većinom uglađeni ali ne i ljubazni, uslužni no nikako i predusretljivi, svedoci i žrtve, krivci i saučesnici koje Tom Barnabi propituje i proganja uglavnom su vlasnici fino maskiranih poroka i eksperti za sitna podmetanja, krupne prevare, pakosno ogovaranje i surovo eliminisanje protivnika. Dinamički kontrast svoj toj uglađenoj bulumenti je glavni junak čiji je dom stabilan, porodica harmonična a duh ironičan koliko i nepokolebljivo moralan. Bizarnost okruga Midsomer ne manifestuje se samo u otkačenim lokalnim tradicijama godišnjeg mlaćenja kutlačama po svezanom muškarcu sa vrećom na glavi, nego i u nadrealnoj dokolici koja caruje po njegovim venjacima i travnjacima: čini se da u tom parahobitskom svetu rade samo vlasnici pabova i policajci, budući da čestiti Barnabi redovno mora da ustane od dobrog ručka, odustane od druženja sa taštom i batali pozorišnu predstavu ili izložbu kako bi se pobrinuo za narednu žrtvu – ili ispitao svedoka kome će sarkastično reći: „Imate lepo lice. Siguran sam da želite da ga zadržite.“

Glumac Džon Netlz završava karijeru inspektora naredne godine, nakon šezdeset pet celovečernjih epizoda, četrnaest godina i rešenih dvesta ubistava. Njegov junak je, sudeći po ekspertima na brojnim sajtovima (greatest.detectives.ever.com, mysterynet.com), najmanje efikasan istražitelj u istoriji televizije – budući da ubicu otkrije tek pošto mu svi osumnjičeni postradaju. Ciničan i logičan, Barnabi deluje kao građanska, upeglana verzija Nika Slotera iz „Tropske vreline“, kao dobar državni službenik koji mrzi tehnologiju i birokratiju a veruje samo u rad na terenu, ne vadeći se iz obaveznog odela i mantila u kojima je Foks Molder onolike kilometre pretrčao jureći sablasti svih fela.

Detektivska priča mora biti intelektualna igra, glasi nepisano pravilo žanra. Međutim, mozganje ništa ne vredi ni Poarou ni Holmsu bez terenskog rada, bez jurnjave za sablastima. Poov Dipen i Šerlok Holms Konana Dojla dele mnogo osobina: pre svega natprosečnu pronicljivost i sviruckanje violine za koncentraciju. Celibat je mnogim detektivima, inspektorima i agentima zadato stanje – izuzev ako ga ne zamene veseli užasi promiskuiteta. Sa svojim dosadno harmoničnim brakom, Barnabi je ljuti izuzetak.

Gilbert Česterton je jednom rekao da je detektiv moderna verzija viteza iz srednjovekovnih romana. Dok vitez zmajeve mlati mačem, detektiv sile mraka pobeđuje umom – mozgajući odakle li to cure informacije u hipersigurnom visokotehnološkom dobu.