Milenijumska baba

Stvarno, sećate li se milenijumske bube? Doček nove 2000. trebalo je da bude propast sveta u malom, informatički samozaborav, fatalno resetovanje nakon koga će sve naše biografije i genealogije, rasute po bankama i matičnim uredima, nestati u nepovrat. Trebalo je da se svet samoukine, tehnološki i grandiozno, trebalo je da vrtoglavi progres kraja milenijuma sam sebe proždre. Ali to se nije dogodilo, jer propast nikad nije komplikovana.

Devet godina kasnije pokazalo se da u eventualnim kataklizmama nema tehnoloških suptilnosti – dovoljno je samo siledžijskim zahvatom zavrnuti česmu, onu za gas. Tako je još jednom oborena teza da nam propast preti od suptilnih tehnologija. Ma koliko preplaćeni kolumnoidi penušali u objašnjavanju kako nas internet gricka ispotiha a sokoćala za telefoniranje i navigaciju podlo potkazuju centrima moći, nama i dalje realno preti tek bela ruska smrt – ona gasirana.

Svetislav Basara nije ni beli, ni ruski a ni gasni mag koji bi da predskazuje: njegov je većvišedecenijski posao da raskrinkava predskazanja, da ih hiperbolizuje i pretvori u Zaveru nad zaverama, gde opako i veselo koegzistiraju komunizam i kolumnizam, Frojd i strukturalisti, Niče i biciklisti, mizoginija i nevladin sektor. Najnoviji Basarin roman Dnevnik Marte Koen želi da šokira vrhunskim mehanizmom zavere – povezivanjem nespojivog – i to počinje od podnaslova: „okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988“. Basara se šegači sa sopstvenom mizoginijom pa će sva zla komunizma pripisati jednoj fatalnoj ženi. No Marta Koen samo je zvučno ime koje krije drugu važnu temu – gerontokratiju. Patrijaršija „sive moći“ o kojoj Basara govori upravo se nalazi pod rukom starosti. On odlično zna da nije problem u milenijumskoj bubi veću – milenijumskoj babi, u apsolutističkoj vladavini neuništive starosti. Zato njegovi polustvarni junaci (kardelji i kardeljići) nikako da umru, čak ni preko veze.

Milenijumska baba je zanimljiva tema novije srpske književnosti, pogotovo one sklone riskantnom aktuelizovanju stvarnosti. U priči Milete Prodanovića „Novi ljudi u staroj kući“ (iz zbirke Angec, 2007) demonsko seme vrste „homo makijavelikus“ uspeva pod rukom večno vitalne stare gospođe. „Dosije Mileva“ otkriva grotesknu karijeru starice koja od porodičnog čudovišta sebičnosti i surovosti prerasta u politički simbol novog vremena. Stogodišnja baba Mileva koja je sebi dala zvučnije i „građanskije“ ime Emilija postaje Velika Majka i sablasni generator „mladih lavova“, nove društvene formacije sa hromiranim laktovima. Baba Emilija gaji soj novih bankara, političara i novinara koji će pokoriti svet, jednako kao politički moćnici prethodnih režima koji su neposlušnike slali na Goli otok a poslušnike – isto… Apokaliptička alegorija o stvaranju novog sveta iz starog, besplodnog ali besmrtnog carstva ideološke rigidnosti je zlokobnija tim pre što ima, baš kao i gasna smrt, jednostavno objašnjenje: demonsko seme nastaje iz kuvanog paradajza. Apokaliptičko tranzicijsko zlo zapatilo se u ostavi ćudljive beogradske starice, a jedina osoba koja ga raskrinkava je unuka trajno nastanjena van Srbije. Ona izdaleka prati kako se oko neuništive babe jate generali i pevaljke, šefovi partija i klinika, jer baba Mileva je regenerisani retrokomunizam – jednostavno neuništiv.

A nešto pre babljeg patrijarha srbolitike pojavila se babuška – doduše maskirana. Vasilisa Alelujevna Grozna u romanu Prvi, drugi, treći čovek Mirjane Đurđevićje treća šifrantkinja pri Vrhovnoj komandi koja je 1946. poslata u Rusiju i prinudno udata za matorog generala NKVD-a zato što se drug Stari zagledao u nju i podario joj svoje demonsko seme. Više od pola veka docnije, Vasilija bivša Đorđevićvraća se u rodnu Srbiju kao visoka funkcionerka ruske obaveštajne službe (sa zvanjem „kontrolorka za Balkan“), i u Beogradu sreće tamnoputog Malkolma, unuka svoje sestre bliznakinje koja je emigrirala u Ameriku – inače špijuna CIA-e! Vasilisa rukovodi akcijom skrivanja haških optuženika „Lastin rep“, dokazujući da je neuništiva i nezamenljiva iako joj je šef balavac od pedeset sedam godina. Obaviće poslednji zadatak i zdimiti u spokojnu večnost sa sestrom – leti Krim, zimi Florida.

Basarina junakinja Marta Koen, fatalna lepotica jevrejsko-mađarskog porekla iz Subotice, na početku romana prividno umire, ali i nju sve vreme prati senka druga Starog. Nastradala je u požaru 1988. koji je podmetnuo monah Nikodim i kao nosilac Partizanske spomenice sahranjena uz najviše počasti, u prisustvu sumnjivo mrtvih leka i rankovića; deset godina ranije istrčala je Beogradski maraton. Autorka pamfleta „Velika komuna“, izumiteljka „toplog zeca“ i nesuđena atentatorka na druga Starog bila je kafe kuvarica u Maršalatu. Dobrovoljno odlazi na Goli otok gde postaje „sveta Tereza ateizma“, s ambicijom da realizuje projekat Velike jugoslovenske komune gde se ratna siročad vaspitavaju u duhu komunističke ideologije a nedisciplina i individualizam iskorenjuju streljanjem. Komuna je bila umanjena ali verna kopija Zabranjenog grada – ili možda nebeske hijerarhije u kojoj je ona želela da postane sam Bog?

Marta je predratna komunistkinja, Frojdova pacijentkinja o kojoj je napisao studiju „Slučaj Elfride S.“, ilegalka koja po uzoru na katoličku viziju čistilišta osmišljava logor za prevaspitavanje buržuja kojima je doskora i sama pripadala. Ali njeni životopisi se množe – ona nije samo fatalna lepotica sa hroničnom opstipacijom, mračni partijski aparatčik, špijunka i ideolog. Ona je i veštica! Nacističke arhive sadrže i spise Odreda za antiokultna dejstva u kojima je opisana potraga Vermahta za Martom, vešticom od čijih okultnih diverzija otpadaju gusenice sa tenkova, benzin se zgrušava a oficiri izvršavaju samoubistva; Marta će ranjenike letećim ćilimima prebaciti preko Neretve, a taj neobjašnjivi uspeh šačice gerilaca pripisan je kasnije ingenioznosti Vrhovnog komandanta.

Pripisivanje zlokobne političke moći ovim trima milenijumskim babama neće olakšati život u svetu muške dominacije. Sve i da bezuslovno puste gas, oni neće ući u romane s takvim uspehom kao fatalne zlodejnice iz harema druga Starog. Uostalom, davno je rečeno: cherchez la femme, i onda je zgnječite kao milenijumsku bubu.