I na bulevarima i u kuloarima, kampanja za dodelu najprestižnije srpske književne nagrade nalikovala je Obaminom putu ka zemlji zvanoj Čejndž. Finalisti u izbornoj trci su se mrštili u polemikama, osmehivali u intervjuima ili pak zaogrtali mističnom tišinom: i pored raznovrsnih strategija draženja medveda zvanog javnost, uzbuđenje planete Srbije oko pisaca običnih domaćih nekako je izostalo – možda zbog fensi inauguracije američkog predsednika, možda zbog unutarskupštinskog paradiranja lica s poternica.
Ime laureata NIN-a zazvučalo je, ipak, kao Promena; na nekim su fotografijama njegove neošišane kovrdže i havajska košulja delovale kao da pripadaju nepriznatom Obaminom potomku. No čovek je provereno naš, iako živi u Americi. Zaslužio je da vidi skupštinu iznutra, ako ni zbog čega onda zato što se s Amerikom rve sportski, i kulturno i kulturološki – kao istoričar koji istražuje naše mesto u njoj, i kao možda prvi naš pisac koji je efektno „romansirao“ sve njene protivrečnosti.
Nagrada za roman godine otišla je u ruke Vladimiru Pištalu, za trilogiju „Tesla, portret među maskama“, za roman koji biste objasnili kao bajkoliku biografiju i biografsku bajku. Prateći život Nikole Tesle kroz kanjone podsvesti, kroz snove i priviđenja, kroz ekskurzije ekscentričnosti i špalire lica izobličenih nezajažljivošću i pragmatizmom, Pištalo ispisuje slikovnicu za odrasle mesečarsko-sanjarskom prozom koja zvuči kao stilski zagrljaj Crnjanskog i Murakamija. No, ništa tu nije nespojivo i nezamislivo: u mnoštvu protivrečja koja grade ovaj obimni roman jedno bi se moglo nazvati „poezija progresa“. Pištalo velikog srpskog naučnika vidi kao strasnog zanesenjaka i izopštenika, Prometeja koji se bori sa prirodom po cenu sopstvenog stradanja, čudaka koji igra ruski rulet sa tehnologijom – sa mnogo uspona i padova, poniženja i žrtvovanja. Teslin divlji ples sa gromovima i naizmeničnom strujom vodi ga od Graca, Pešte i Pariza do Amerike, do zemlje ogromnih mogućnosti ali i surove pragmatičnosti. Amerika je važna tema Pištalovog romana, i on se trudi da dočara sve njene prizore i identitete: i njenog gluvog Edisona i njenog jetkog Tvena, njene imigrante i magnate, njene divlje predele i začudne tehnološke fešte poput Svetske izložbe u Čikagu, gde od svih čuda tehnike i mašte možete videti i nešto tako bizarno kao što je – most od sapuna.
Pištalov „Tesla“ kliknuće mišem na ikonicu dugo odlagane priče o našoj novoj raseljenoj prozi. Severnoamerički kontinent udomljuje pisce iz Srbije čiji jezik čuva poetske ritmove, konzervira laku setu i tešku nostalgiju i vraća u zaplet modernističku opsesiju junakom otuđenim i neshvaćenim. Pištalovom romanu slična ali opet i tvrdoglavo samosvojna je knjiga priča Mihajla Spasojevića, „Noge Jarmile Kratofilove“ (Profil, 2008); slična po tematizovanju usamljenosti i melanholije u velikom tuđem svetu, ali jezički više usredsređena na minimalističke ritmove učene iz američke kratke proze.
Spasojevićeva druga knjiga priča je rejmondkarverovska povest rezigniranih, neizlečivo lenjih i bezvoljnih junaka koji uglavnom monologiziraju u drugom licu. Ovo je pripovedna tehnika visokog rizika koja, kao i Pištalov poetski idiom, stalno klizi ivicom monotonije i vešto izbegava pad u ponor banalizacije. S jedne strane setna i jetka, ova proza ume da vibrira u ritmu muzike i fudbala, u ritmu bezličnog megalopolisa koji je njene junake izdao i razočarao – iako, pošteno rečeno, ništa nije ni obećao.
Devet priča Mihajla Spasojevića (od pamtiveka deklarisanog kao Sremac) variraju temu suvišnosti i dosade, jednoličnosti i depresije: u njima se prividno ne dešava ništa sem ležanja i maštanja. Emigrantski splin je potisnut i univerzalizovan iako je dominantni protagonista čovek u tuđini, bez posla i nade, zagledan u šolju kafe ili usredsređen na šumove koji dopiru iz susednog stana, muškarac koji je jednom za svagda izgubio u bici sa zadatim stereotipima borca, hranitelja i mačo šoviniste.
Od tihe bezvoljnosti i dosade pati i sajt autora, mihajlospasojevic.net, no i pored manjka sadržaja ne nedostaje mu sremačkog oštrog humora i opuštenosti s kojom predstavlja svoja putovanja i svoje „umotvorine“. Velike nade i velika patetika potpuno izostaju, baš kao i slika o snažnom muškarcu sa ubojitim pesnicama. Skliski prozni mostovi od sapuna koji vezuju Srbiju i Ameriku prelaze se polako i obazrivo, onako kako Tesla hoda po poledici: pogrbljen i savijenih kolena. I Pištalo i Spasojevićznaju da bi pobednički marš po nestabilnoj podlozi mogao biti fatalan. Bolje je biti pažljiv, nežan i oprezan. Vreme marširanja i pesničanja za mudrog čoveka uvek je mrtva prošlost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
