Nova vizuelna priroda filma

Iako se smatra otkrovenjem u svetu filma i tehnologije, trodimenzionalna slika stara je koliko i sam film, u šta su mogli da se uvere i posetioci minulog Kustendorf filmskog festivala, kada im je Tjeri Fremo, selektor programa u Kanu, uz pomoć Emira Kusturice prikazao jedan od najranijih radova na polju 3D filma, koji su proizvela braća Limijer još početkom dvadesetog veka. I zaista, taj najobičniji kratki film u jednom kadru sa najobičnijom pričom o jednom sasvim običnom čoveku, izgledao je baš tehnološki toliko inventivan, koliko i sam „Avatar“, koji se smatra kao najveći izazov na polju filmske tehnologije. Ali, ako zbog nečega „Avatar“ i zaista zaslužuje da se nađe na visokom mestu u istoriji moderne filmske umetnosti, onda je to svakako promocija stare tehnologije u najširem smislu, zahvaljujući kojoj su mnoge bioskopske mreže u svetu ponovo oživele i vratile toliko traženu i željenu publiku u mrak bioskopske dvorane. Nakon više od veka istorije filma, prosečnim bioskopskim konzumentima više nije bila dovoljna klasična projekcija, koju danas sa tehnološkim razvojem mogu sebi da priušte i u boljim kućnim uslovima. Njima je sada potrebno nešto više od standardnog bioskopskog doživljaja, sveprisutnost u filmskoj priči, koju nudi upravo tehnološki visoko definisani 3D film.

Trodimenzionalni film stvara iluziju realnog prostora po dubini kadra filmske slike. U procesu snimanja, koristi se posebna kamera koja snima kadrove iz dve perspektive, koje nakon kompjuterskog generisanja, tvore sliku koja stvara iluziju stvarnog prostora. Iako se još uvek smatra pre svega posebnim bioskopskim doživljajem, trodimenzionalna slika može se napraviti i u kućnim uslovima – bilo da su u pitanju televizijski ili video snimci. Postoji nekoliko sistema za simulaciju 3D slike, a kao najveći napredak poslednjih godina u tehnološkom smislu navodi se upotreba naočara sa LCD ekranima, koje su zamenile klasične filtere sa kartonskim okvirima. Tečni kristali LCD ekrana propuštaju znatno više „informacija“ koje slika nudi, na čijem daljem napretku rade stručnjaci, već uveliko specijalizovani za sisteme kao što su nVidia, XpanD 3D ili najizazovniji od svih – IMAX, čiji su kapaciteti već odavno prevazišli trodimenzionalni film.

Nakon „Avatara“, stvar je sigurna – budućnost filma je u spoju klasičnih narativa i nove tehnologije, jedinog koktela koji i ovdašnjoj publici može da priušti više od standardnog izlaska u bioskop. „Alisa u zemlji čuda“ Tima Bartona drugi je film koji je dalje inaugurirao ovu ideju. Jedini razlog zbog kojeg se reditelj kao što je Barton latio ove klasične priče jeste očita potreba i želja da je ispriča pomoću trodimenzionalne slike, kojom bi prevazišao sve dramaturške nedostatke, koje ovaj film i te kako ima. Barton nesumnjivo ostaje jedan od najprefinjenijih stilista savremenog američkog filma fantastike, ali u idejnom i estetskom smislu, sva svoja rediteljska rešenja već odavno je „ispucao“ u ranim filmskim vizijama, kao što su „Bitlđus“, „Edvard Makazoprsti“ ili svojim radovima o superheroju Betmenu. „Alisa u zemlji čuda“ na planu filmske naracije je razuđena i nekomponovana priča o ženskoj histeriji, viđenoj kroz prizmu mlade (ali sada već odrasle) Alise, koja bežeći od veridbe upada u čudesan svet, u kome je njena lična drama potrekpljena prisustvom galerije mentalno osakaćenih likova. Preuzevši sličan (gotovo identičan) model od Spilberga i njegove Petra Pana u filmu „Kuka“, koji je takođe bio socijalna drama o zaboravu i neispunjenim obavezama iz mladosti, Barton je svoju priču unapredio onako kako je to jedino i mogao – upotrebom nove tehnologije. Razrušeni svet, u koji se njegova odrasla Alisa vraća, kako bi ispravila greške iz prošlosti i oslobodila, kako likove tako i sebe samu, osećaja anksioznosti, nema ni višeznačnu ni dovoljno duboku jasno koncipiranu i neophodnu psihološku dimenziju, koliko se sam autor samozadovoljava jednim jedinim konceptom – vizuelnom prirodom filma, u kojoj se ozbiljnija karakterizacija likova briše.

Rano je još reći koliko će 3D tehnologija zapravo uticati na dalji napredak sedme umetnosti, ali brojne nagrade i nominacije za „Avatara“ ukazuju na to da su i ozbiljniji filmski radnici spremni da podrže dalji napredak 3D filma. Prošireno područje borbe za publiku, privuklo je i brojne druge producente da se late prebacivanja novih filmova u format 3D slike. I naravno, prvi sledeći film koji će nam „ponuditi najbolje bioskopsko iskustvo“, jeste sumnjiva obrada klasika iz 1981. godine „Borba titana“, zadivljujuće adaptacije priča iz grčke mitologije, čiji su naivni efekti bili toliko neodoljivi, da su učinili ovaj film jednim od najboljih i neprevaziđenih u žanru. Trejler za novi film, u režiji Luja Letijera, obećava pregršt kompjuterskih efekata, ali ostaje sumnja da je potreba za dubinom prostora u slici ubila neophodnost dubine same filmske priče. Vrlo brzo, u 3D bioskope stižu i animirani „Psi i mačke“ i novo delo Zeka Snajdera „Čuvari Gaula“, pre nastavka filma „300“ koji će, treba li reći, biti u startu sniman u trodimenzionalnoj tehnici. Uveliko se i dva poslednja filma iz serijala o Hariju Poteru brzinski prebacuju na 3D, kako dečak čarobnjak u samom finišu ne bi slučajno izgubio publiku, koju već deceniju veoma brižno neguje, u skladu sa razvojem tehnologija.