Orient Nespresso

U devastiranoj Srbiji godina devedesetih i nultih voz je s radosnom gotovošću prepušten sirotinji, dobrovoljnim i nevoljnim marginalcima, te svima kojima je definicija života bilo dreždanje na „peronu sreće“ iz pesme „Indeksa“. Imena slavnih vozova prigrabili su autobusi i restorani; novopečeni autoprevoznici i ugostitelji su u kreiranju imena davali oduška svojim dvema velikim ljubavima – prema zavičaju i besmislu. Voz je sinonim za luksuz i udobnost ostao tek u nejasnim sećanjima na Agatu Kristi i čuveno ritualno ubistvo u dvadeset i četiri ruke.

Umesto da bude mitema nikad upoznatog užitka i opasnosti, Orijent ekspres je postao ime pozorišnog projekta Evropske teatarske konvencije. U Novom Sadu upravo se igraju predstave u vozu koji je krenuo iz Ankare a dalje će putovati ka Hrvatskoj, Rumuniji i Sloveniji da bi se put okončao u Štutgartu tokom jula. Ova putujuća pozorišna laboratorija vagone i lokomotive koristi i kao scenu i kao metaforu, prostor voza i simboliku železnice kao okidač za teorije u trendu i pitanja o beznađu. Projekat pozorišnog voza tek je još jedan gvozdeni okvir za „nestabilne“ teme globalne kulture i globtroteraja, tranzita iskustava i emocija.

Zagrebačko kazalište mladih predstavilo se komadom Tene Štivičić „Sedam dana u Zagrebu“, kompaktnom adrenalinskom sagom u znaku uznemirujućeg minimalizma. Svedenost glumačkih pokreta i dekora pojačala je do maksimuma prividno običnu priču o rutinama očajnika. U pitanju je mozaična drama o petoro ljudi umreženih sudbina, a tema bi mogla biti simulacija sreće – kad bi to nešto uopšte značilo. Likovi Štivičićeve su akteri tranzicijskog instant moraliteta, ako ni zbog čega drugog ono zato što otelovljuju predstave skrivenog greha, prigušene histerije i drskog, grčevitog ponosa na svoj kukavno čuvani život. Tu su dve prijateljice, bivše partijanerke i „posvuduše“ koje pokušavaju da se drže za ruke iako se njihovi putevi račvaju a koloseci razilaze. U grozničavom iščekivanju porođaja i nastojanju da izbegne seriju emotivnih i mentalnih šokova koji su sve vreme negde „iza ćoška“, Tanja zagovara povratak prirodi i organskoj hrani (ekstazi je zamenila algama, recimo), ali groteskno nastojanje da sebe vrati na nivo one Lirove „gole, dvonožne životinje“ samo pojačava utisak hormonalne neuračunljivosti i psihičke labilnosti. Za savremeni svet ne postoji više nikakva mogućnost emersonovskog brčkanja u Prirodinom bezgraničju: i Priroda je tek novi trend i nova poza.

Nataša pak grozničavo putuje po svetu radeći kao simultani prevodilac: njeno zanimanje ironično sugeriše ne samo dinamičnost i hiperaktivnost već i zapanjujuću nesposobnost tumačenja. Dok prevodi, priča, prepričava i objašnjava zašto želi kuče i koja joj vrsta spokoja treba, Nataša se udaljava od života, kako duhovnog tako i biološkog: Štivičićeva savršeno efektno predočava verbalne obračune u kojima su akteri postali lutke sa reklama, baneri i bilbordi sa ubojitim porukama, duhovitim krilaticama i mlakim provokacijama. Šamaranje masmedijskim floskulama jednako praznim koliko poraznim nastavlja se u liku Tanjinog muža Danijela: u njemu prepoznajete galamdžijski potencijal novog vremena koji nije ništa više nego onaj poslovični „konopac od peska“ globalne ekonomije. Po zanimanju konsultant koji se bogati na sablasno zaljuljanim temeljima globalne ekonomije, Danijel je baš onaj lik čiju propast pratimo u direktnom prenosu sa parastosa korporacijama. Suočavanje ovo troje junaka sa likovima Ane, žene iz prihvatilišta za pse, i Mustafe, borca za političko udruživanje običnih ljudi protiv promena svih vrsta, kulminira u neslućenoj solidarnosti kada nastupi Tanjin porođaj: tada će stejdž da zauzmu zakoni anatomije i biologije – samo, na koliko dugo? Tena Štivičić ovu prividno jednostavnu i „bezdogađajnu“ fabulu savršeno umešno provodi kroz vrleti banalnog i grotesknog, servirajući nam izvanrednu karverovsko -albaharijevsku parabolu o potrazi sa srećom.

Termin „surovi intimizam“ vezuje se za poetiku Štivičićeve možda i zato što dinamičnost zapleta ne dotiče dubinu nesvesnog; no i površinske rane na strasti i sujeti gadno peku. Povišeni adrenalin aktera vodi u skokovite dijaloge i duplu koncepciju vremena u kojoj vam se čini da junaka stalno prati njegova virtuelna senka sa par sekundi razlike i par koraka odstojanja. Radnja komada „Sedam dana u Zagrebu“ je jaka kao espreso, i gruva u ritmu lupanja srca. Likovi iz histeričnog tranzicijskog miljea u svakom pokušaju ispovesti sami sebi upadaju u reč, ali sve jednako glavinjaju kroz disleksiju i logoreju: njihovo duhovno putovanje nije dokono ni raskošno kao u mentalnoj slici Orijent ekspresa već histerično jurcanje s litrom jakog nespresa u krvi. Da li će ih Priroda opametiti tako što će im tutnuti dete ili kuče u ruke ne vredi razmišljati – samo vozi…