Polit-etička rasprava koje nema

To nisu dečija posla. Grad/Svet koji tu vidite je tako mračan, gotički inficiran kugom političkih zločinstava, äu sprezi saô strahovladom organizovanog kriminala, i koji ispunjavaju tako morbidna dešavanja i uvrnuti likovi, da i najblagonamerniji gledalac dobija utisak kako gleda solidno dokumentovanu, pa dakle i predugu, dokumentarnu reportažu o političkom (i kulturnom) životu Beograda/Srbije. A to je dobra strana „Mračnog viteza“.

Stanje stvari, Sveta, je strašno. Katastrofalno. Ali, svetog mu sveca, zar to treba da nam kaže neki tamo Betmen, tip koji se oblači kao slepi (skoro da kažem äsvetiô) miš? Ta anahronična, post-šamanistička, mitološka maska, i to sve u holivudskom superherojskom blok-basteru koji je ärazbio bankeô ? prvo, parama potrošenim na svoje snimanje, a onda, zarađenim bioskopskim prikazivanjem o prvom vikendu, nedelji, mesecu… i svim onim vremensko-finansijskim jedinicama kojima se meri uspeh jednog filma u SAD? Pa ipak, Volter je uvek savetovao svakog, ko vidi švajcarskog bankara kako skače kroz prozor, da odmah skoči za njim, jer tu svakako mora ležati neka zanačajna dobit. Isto treba savetovati i onom ko ugleda Betmena. A kad se, za čovekom-šišmišom, strmoglavite niz visoke gotičke fasade Gotam Sitija, na dnu „Mračnog viteza“ naći ćete dve stvari:

1. Iako je ispričan briljantnim, efektnim (i jako skupim) filmskim jezikom ? „Mračnog viteza“ nije film,

2. Nego prilično jednostavna, skoro banalna politička/etička rasprava.

Sam naslov je, u stvari zaključak diskursa koji (bi trebalo da) vode njegova ključna tri i po lika. Ali ta tri i po lika, zbog brzine kojom film mora da se odvija – kako sve te, svete pare ne bi bile bačene na puku äsinematografijuô (obligatnu da podgreje anestezirana čula savremene bioskopske publike) ? iako im je autor zadao da raspravljaju, ne raspravljaju se. Oni se, svi – slažu! A to i nije neka rasprava, zar ne? Naravno da nije. I zato Mračni vitez ne bi valjao. Da je Nolan pravio film, kao što nije. Ali kako ni rasprava ne funkcioniše, rezultat je predavanje o potrebi i metodama popravke stanja stvari, t.j. Sveta. Pa, pošto publika strašno mrzi predavanja, njoj je Nolan preko lica/platna, vešto navukao blistavu, vratolomno brzu masku super-akcionog filma. Tu se dešava tušta i tma strašnih i zanimljivih stvari, ali to uopšte ne gradi ikakvu smislenu (filmsku) priču, već je samo (često zbunjujuće) pokriće za deklamovanje tri koncepta borbe za bolji Svet:

1. äSvetli vitezô, državni tužilac Dent, predstavlja građansku, demokratsku državu i društvo, oličene u sprovođenju Zakona, i veru da su ti Zakoni, t.j. njihovo principijelno sprovođenje, dovoljni kako bi se uredile stvari, i dosledno – poboljšao Svet. Ali njegova rečenica: äIli umreš kao heroj, ili poživiš dovoljno dugo da shvatiš da si postao zločinac.ô, ukazuje da on nije niti luđi od Džokera, niti gluplji od naših savremenih heroja(?). Što ukazuje na njegov neumitni krah.

2. äMračni vitezô, Betmen, usamljeni je superheroj koji sređuje stvari i poboljšava Svet, izvan Zakona. On shvata da Zakon samom sebi äpodmeće noguô, tretirajući i svako zlo ? änevinim dok se ne dokaže suprotnoô. Što je sve veoma fer i pošteno, ali nevaljalcima pruža taman toliko mogućnosti, da njime besramno manipulišu i Svet dovedu u stanje u kome se on sada nalazi. Dakle, nikad gore. Čovek-ljiljak äskraćuje postupakô i uzvraća zlu organizovanog kriminala (i korumpirane politike) ? njegovim sopstvenim metodama. Baš kao što su činili vigilanti, äočevi slavne američke nacijeô, samostalni delioci surove pravde daleko od gravitacije Zakona uređene države, u doba Divljeg zapada. Za razliku od njih Betmen, alias Brus Vejn, jeste da je dovoljno bogat da bude izvan Zakona, ali makar svoju moć koristi za dobro tzv. običnih građana, koje čak i Zakon mlitavo i, uglavnom nakaradno, štiti od svakovrsnog nevaljalstva, bilo da ga čine pokvareni državni funkcioneri, kriminalci, ili neka treća sila. Kao atmosferske nepogode, ili vanzemaljci… Kao Džoker.

3. äVitez haosaô, Džoker, misteriozni manijak, turobni ubica-smejavac, koji izaziva užas i tugu, pa čak i sažaljenje, organizuje i sprovodi u delo apokaliptično destruktivne akcije, koje imaju isto toliko smisla kao i ujedi besnog psa (kako ga i naziva Dent), a usmerene su na završni udarac ionako erodiranom, sve licemernijem građanskom moralu. On sebe definiše kao svojevrsnu „ravnotežu Betmenu“. I tu greši, jer su to 1. i 2. Ipak, to ne znači da je Džoker na strani zla (nemilosrdne, samožive pohlepe i sadističke gramzivosti kriminogenih elemenata), ne-dobra ili anti-dobra, pa je, otud, neprijatelj äMračnom vitezuô. Naprotiv. Čak i äSvetlom vitezuô, on je samo krucijalni test ličnosti. Kao upozorenje o neumitnoj mračnoj budućnosti ovakvog čovečanstva, Džokerov primer i te kako treba da posluži društvu kao korektivni reper i uveri ga u nuždu za metodom hitnog društvenog ozdravljenja. Kao Neron i Kaligula u Rimskom carstvu (i kod Kamija), on je jasan znak na putu kojim se kotrljamo. Što je dobro. Rim nije naučio ništa, pa verovatno nećemo ni mi. Carstvo je propalo. A mi? Videćemo. Džoker kaže: äZar vam ja izgledam kao neko ko ima plan?… Ja se samo upinjem da pokažem svim tim zaverenicima, stratezima, äplanerimaô, kako su tužni njihovi pokušaji da kontrolišu stvari.ô

Ono pola učesnika u äfilmu-raspraviô čine takođe tri lika:

1. Gordon, nepotkupljivi (iako je porodičan čovek!) policajac, znak oficijelne bezbednosti građanskog status quo-a, ipak shvata pozicije 1. i 2. viteza, kao nade opstanka/popravka svog Sveta. Gordon bi voleo da je äSvetli vitezô mogao izdržati iskušenja stavljena pred njega ? ali nije. Propast äSvetlog vitezaô, koji mora biti samo beskompromisni zatočnik Zakona, počinje njegovim iniciranjem, upravo preko Gordona, saradnje sa äMračnim vitezomô. Taj trenutak njegovog žrtvovanja vere u sopstvene principe, taj nedostatak doslednosti, to izneveravanje i izdaja, otkrivaju korene zločinstva. Kasnija trauma tragičnog gubitka ljubavi samo je slamka koja ga lomi u Džokeroliko, haotično čudovište, Dvoličnog, pokazujući nam jedno od mogućih rodnih mesta haosa.

2. Afred, prijatelj i majordom, pravi tajnik Betmena/Brusa Vejna, savest je äMračnog vitezaô. On poziva Betmena da herojski izdrži teret superherojske, samotne tragike koju je sam sebi natovario na leđa, kao samozvani zaštitnik svog Grada od svake pošasti. Na sreću građana i sebe samog, äMračni vitezô istrajava, identifikujući se sa problemom koja ga daleko nadrasta: äBiću uvek ono što Grad traži od mene.ô Pa, i ako na kraju „Mračnog viteza“, i policija goni Betmena, on ne odustaje od svoje organske funkcije leukocita. On je (ovde) agens promene, ali one evolucione, postepene, možda ne baš nenasilne, ali äredovneô.

3. Lucius Foks, direktor i šef naučnog odeljenja Vejn korporacije, je „osigurač“ koji sprečava pretvaranje Betmena u totalitarnog diktatora: äDa špijuniram 30 miliona ljudi ? to ne stoji u opisu mog radnog mesta.ô

Kao što vidite,tri i po su, svi bez razlike, äna strani dobraô. Na ovaj ili onaj način. I niko nikom ne protivreči, niko ne opovrgava stavove drugih, niko ni s? kim ne polemiše. Jedini, i opet uvrnuti, izuzetak je Džoker, kada pita zarobljenog imitatora Betmena, zašto nosi tuđu masku. Odgovor je ? zato što je vigilant građane naučio kako da se ne plaše šljama kakav je Džoker. Ovaj äočinskiô protivreči: äAli trebalo biô. Čak i tada Džoker ne polemiše ni sa kim iz „Mračnog viteza“, već, paradoksalno sa maskiranim anarhistom äV-jemô iz „V for Vendetta“ (grafički roman, 1982-1988., Alana Mura, i film, 2006., reditelja Džejmsa Mektiga), koji propagira tezu da masku pobune protiv totalitarnog režima SVAKO mora da nosi, jer ona simboliše univerzalni otpor, koji čovek, ako to jeste, mora osećati prema opresiji, a, kao i svaka ideja ? äotporan je na metkeô. Džoker gotovo bez reči objašnjava opasnosti takvog, suštinski amaterskog, čina: maska anarhiste ipak predstavlja, ma koliko alternativni, jedan ädruštveni (po)red(ak)ô, pa ako se ne uhvati u koštac sa prostim administratorima tiranije, već sa nečim što anarhistička teorija ne predviđa ? samim hororom totalnog haosa u ljudskom obličju ? njena svrsishodnost je ozbiljno dovedena u pitanje. I to nas dovodi do nove distinkcije: maskirani anarhista (pluralia tantum, jer predstavlja pobunjeni narod) nije isto što i (maskirani) superheroj. Ovaj drugi je univerzalna prethodnica, samostalna avangarda koja, kao udarna pesnica, stvara brešu i mostobran, čisti teren koji će oni prvi iskoristiti da konsoliduju svoj front. Preciznije: Džoker je Betmenov posao, a korumpirani političari i ostali organizovani kriminal, dakle, stvaranje boljeg sveta ? anarhistički.

Dakle, ponekad, nije dovoljna samo hrabrost i dobra volja. Ponekad je nužna i majstorija. I zato Betmen u „Mračnom vitezu“, nije pravi Betmen. Nije sam. Homo solus aut Deus aut daemon. Zato se samo pravi Betmen može nositi sa Džokerom.

Ovaj, iz „Mračnog viteza“,nije ni majstor-detektiv, ni borilac, ni atletičar. On nije natprosečno pametan, ni mudar. Nije savršeno adaptibilan primerak ljudskog roda, dorastao svim nedaćama i neprijateljima, koje njegov rod mogu ugroziti. On se čak preterano i ne trudi da se usavršava. Njegova jedina majstorija su superiorni gadžeti i vozila, oklopi, oružja i oruđa, sofisticirani uređaji kojima se služi. (Inače, sa svim tim slabostima, Betmen iz stripa, davno je raskrstio.) Pa ipak, čak i njegove (filmske) tehno-proteze stvara neko drugi, majstor Lucius Foks. Betmenov alias, trulo bogati Vejn, samo daje pare i postavlja zahteve. Po toj, opasnoj logici, pravi Betmen „Mračnog viteza“ je kapital kompanije Vorner Bros. I to je ono što fali ovom…hm, delu. Što god ono trebalo da bude.

Ali i u „Mračnom vitezu“, i povodom njega (kritika, gledaoci) – svi se slažu.

A uvek kada mislimo o stanju stvari i sređivanju Sveta ? to je pogubno.