Presađeni život

Kako god se to „stanje manjkanja“ zvalo, dert ili saudade, nostalgija ili nomadizam, definišu ga dve stvari: izmeštanje iz poznatog sveta i bespomoćna želja da se lepa prošlost restaurira i zamrzne.

Emigracija, egzil, dijaspora, pa i gastarbajter – sve su to pojmovi koji validno koegzistiraju u evropskoj i mimoevropskoj kulturi, dajući bolje ime i širi okvir primalnoj folkersko-edipalnoj žudnji. Neke zemlje imaju izuzetno dugu imigrantsku tradiciju, pa je tako Francuska, po rečima jednog istoričara kulture, „svetska emigrantska premijera“: ona je bila „sabirni centar“ raslojenih identiteta i presađenih života mnogo pre Amerike, Kanade ili Australije iz kojih je krenuo glavni zamah postkolonijalnih teorija. Tema migracije sve je veća istraživačka opsesija, pri čemu ova reč više ne označava samo promenu jezičkog i kulturnog okruženja nego se sve češće smešta u kontekst prebacivanja knjige sa police u elektronski prostor, ali i premeštanja socijalnih relacija u virtuelne svetove.

Roman Tamare Jecić „Stinky Onion“ (Narodna knjiga, 2009) epopeja je ekonomskog emigranta, ispričana u prvom, muškom licu, i čini se da u njemu nema ništa naročito drugačije od sličnih literarizovanih iskustava: suočavanje sa kulturnim razlikama, napor prilagođavanja apsurdnom i nemogućem, uživljavanje u lica Novog sveta sa naizmeničnim stanjima filije i fobije – sve je tu, dobro poznato, nekom ko se od šeststote godišnjice Kosovske bitke nije mrdnuo iz babine beržere čak i dosadnjikavo. Međutim, roman o megalopolisu indijanskog imena Smrdljivi Luk je tužna i nežna priča srpskog Holdena Kolfilda koji odbija da odraste; ovaj veliki dečak se čudi i negoduje, ali ne gubi strpljenje i ne svađa se sa neminovnostima koje ne može promeniti ma kako ga mučio taj život „vilčerova“ i „šrinkova“ u koji je pao. No ono što se u temu stranstvovanja uvlači tiho i ostaje dugo jeste novi stalni motiv – motiv virtuelne komunikacije. Emigrantsko iskustvo dobija svoj atačment u elektronskom prijateljstvu i virtuelnoj erotici: glavni junak pokušava da anestetizuje patnju alkoholom, drogom, pisanjem, seksom, ali mu neočekivan (mada nestabilan i krajnje problematičan) odušak dolazi iz virtuelnog prostora, u munjevito sklopljenim prijateljstvima, ekspresno prepoznatim korespondencijama, opsesivnim ispovedanjima. Internetski teren komunikacije i emigrantsko iskustvo veže, uostalom, snažna analogija: ekonomska i emotivna „transplantacija“ u drugi svet stvara zabunu i nered u definisanju bliskosti, u novom se svetu društveni odnosi moraju reprogramirati, mora se uspostaviti vera u novo i nepoznato dok se staro i poznato mora odbaciti, zanemariti, odstraniti kao suvišno znanje. Tako i virtuelna komunikacija ohrabruje munjevita zbližavanja svugde gde postoji jaka motivacija: potraga za ljubavlju, uteha zbog smrti Majkla Džeksona, anestetiziranje prejakih osećanja. Brzo, jako i intenzivno, s prividom raznovrsnosti, kao kafa u Starbaku, inače važna mini-konstanta ovog romana.

Emigrantsku gorku romansu re-kreiranja identiteta literarizuju i Dunja Radosavljević u „Životu posle Amerike“ (2008), a pre nje Nina Živančević u romanu „Prodavci snova“ (2002) i zbirci „Vizantijske priče“ (1995). Dok su kod Nine Živančević grad Svetlosti i grad Smrti, Pariz i Njujork, suprotstavljeni kao dva oblika košmara u kojima junakinja mora da se skrasi kako ume i zna, protagonistkinja Dunje Radosavljević pokušava da se vrati u staru ljušturu, u stari identitet. „Život posle Amerike“ zanimljiv je ako se čita kao postemigrantski bluz i kao bajka o regresiji koja je nemoguća, neprirodna i neizvodljiva. I Dunja i Nina daju junakinjama sopstveno ime, za razliku od Tamare, koja odbija da čitaocu pruži priliku za lagodno dešifrovanje autobiografske projekcije. Nina Živančević ide korak dalje, govoreći o mogućnosti zamene jednog egzila drugim: no zamena ne menja ništa u uslovima borbe za egzistenciju i umetničku afirmaciju – strano je uvek jednako strano. Priča o „ljudskoj dijaspori“ – termin je autorka prvi put koristila u „Vizantijskim pričama“ za pojedince koji putujući svetom i menjajući mesta boravka nepovratno gube identitet – otkriva da se ne beži od opasnosti, već njoj u susret. Nina, međutim, ne mora da se bori samo za svoj integritet nego i protiv predubeđenja koja se vezuju za lokalitete: Njujork i Pariz se od bagaža istorijskih znakova i intimnog zbornika sećanja pretvaraju u supstrat egzistencijalne klaustrofobije, baš kao što je Smrdljivi Luk u romanu Tamare Jecić iskonsko ime megalopolisa.

U „Parkingu svetog Savatija” (2003) Mirjane Đurđević njena se dežurna junakinja inspektorka Hari zadesila u američkom velegradu koji jako liči (a možda i jeste) taj Smrdljivi Luk u kome se obreo i junak Tamare Jecić. Mala zajednica doseljenika s kojom Hari deli privremenost staništa i nesigurnost egzistencije bukti suvišnim patnjama, nerešenim konfliktima koji su svi odreda doneseni „od kuće“ pa potom transplantirani u novi prostor koji ih je sablasno uveličao. Policijska inspektorka živi u nekoj vrsti bezakonja: bez teritorije i identiteta, zamrznuta u statusu čekanja, svesna da je život nemoguće presaditi: nije što će da uvene – nego što ubrzano mutira. Muka je upravo u toj mutaciji, koja presađeni život pretvara u čudovište što ne pripada ni ovde ni tamo, gde god da „ovde“ i „tamo“ uistinu jesu.