Skupljanje političkih poena

Predstavnici 150 zemalja, od kojih su 80 šefovi država, sastali su se 24. septembra u Njujorku da raspravljaju o klimatskim promenama i načinima na koje one mogu biti zaustavljene. Obraćajući se skupštini UN češki predsednik Vaclav Klaus ukazao je na nepravednost nametanja ekoloških standarda nerazvijenim zemljama. „Različit nivo razvoja, prihoda i imetka u različitim mestima u svetu čini opšta i univerzalna rešenja skupim, nepravednim i do velike mere diskriminišućim. Razvijene zemlje nemaju prava da nameću dodatni teret na manje razvijene zemlje. Diktiranje ambicioznih i za njih potpuno neprikladnih ekoloških standarda je pogrešno i treba da bude isključeno sa liste preporučenih mera“, rekao je Klaus.
Pomisao da čovek svojim razvojem ugrožava planetu dovela je od 70-ih godina do ozbiljnih predloga mera koje se moraju preduzeti da bi se otklonio ovaj problem. Harizmatični lideri sticali su i sticaće političke poene energično upozoravajući na katastrofalne posledice nemara prema prirodi. Aktivisti ovog antiapokaliptičkog pokreta kao nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši potpredsednik SAD Al Gor, zasnivaju svoju retoriku na osporavanoj teoriji o globalnom zagrevanju „iz ljudskih ruku“, trošeći ogromne svote novca na propagandu i dokumentarne filmove kao Gorova Oskarom nagrađena „Nezgodna istina“ (An Inconvinient Truth).
U očima sveta poricatelji globalnog zagrevanja predstavljaju se kao poricatelji holokausta, teoretičari zavere, plaćenici naftnih kompanija, a većina ovih proroka kažnjena je u naučnom svetu sudbinom trojanske Kasandre, te uzalud priča da su glavni uzroci globalnog zagrevanja: Sunce i porezi. Uzalud, jer je odbrana ove teze prekinuta odsečnim argumentum ad hominem, umesto nastavljena raspravom zasnovanom na čovekovom dominantnom oružju – nauci.
Stav ovih naučnika je da se globalno zagrevanje odigrava stalno i svuda, u ciklusima, usled variranja toplote sunčevog zračenja, a da je sam termin „globalno zagrevanje“ izmanipulisan iz teorija drugorazredne nauke u „troglavo čudovište“, koje naplaćuje dodatni porez potrošačima preostalih rezervi fosilnih goriva.
Po ovoj teoriji klima je u stalnoj promeni koju izazivaju promene u sunčevoj toploti, a globalno zagrevanje je poreski motivisano onim potrošačima koji će radije koristiti preostale naftne rezerve nego preći na nove skupe tehnologije i time obogatiti džepove svetskih tehnoloških sila.
Sve više postaje izvesno da nauka neće odneti pobedu u ovom pitanju, već politički interes i marketing, sa višecifrenim argumentima u vidu naftnih rezervi pod ledom, pored kojih već stoje zabodene zastave novih zemalja vlasnica, kao i borba za monopol nad onim novim tehnologijama koje je najavila američka podsekretarka Kondoliza Rajs u sedištu UN, 24. septembra, koje bi „očuvale produktivnost, ali smanjile štetne emisije gasova“.
I dok se zahuktavaju pseudonaučne poštapalice između ekonomskih, državnih i globalnih interesa svetskih vlada, čovečanstvo se još jednom nalazi u opasnosti da zatvori oči pred realnim stanjem stvari – da su klimatske promene vidljive, da se planeta zagreva, i da ishod može ispasti neprijateljski.
Kada nauka mora da ćuti pred kapitalom i progresom, sudbina čovečanstva je neizvesna, pa se valja, dok je cena samostalnog prevoza još uvek razumna, preseliti na visoravni, van domašaja voda, i premazati kremom sa UV zaštitom – pošto će u ovom pitanju, kao u popularnoj seriji The X Files – istina uvek biti „negde tamo“.