Smrt pre kraja života

Autorima filma „Video jela, zelen bor“ (godina proizvodnje, nimalo slučajno, 1991) nije bio potreban ni „Veliki Brat“ ni Tarabićda bi se sjajno igrali na temu VHS-a: u video prepisci gastarbajterske porodice sa familijom u Srbiji defilovale su nove sofe većgodinama presvučene istim najlonom u kom su stigle iz robne kuće, sarme i torte pravljene u direktnom prenosu, bračne ponude i zajedanja oko novca. Na sajtu imdb.com ovaj je vizionarski projekat reditelja Gorana Gajića i scenariste Branka Vukojevića s pravom nazvan „crnom epistolarnom komedijom“, a mogli bismo dodati i da je u pitanju demistifikacijska proto-verzija „Velikog Brata“ i svih sorti kalemljenih na njega. Film je komično i bizarno predočio kako se medijsko predstavljanje od ulepšavanja stvarnosti stropoštava u dubine košmarnog divljanja medijskih junaka koji zadržavaju na licu onaj poslovični „osmeh za slikanje“.

Tu pozu za fotografisanje vidimo i u jednoj sekvenci prikazivanja smrti: jedan od junaka zgrnuo je novce i slavu na snimanju svadbi i ispraćaja, a ne libi se da snima i samrtnike. U jednom kadru ugledali smo dedicu koji leži na belom vezenom jastuku i drhtavom rukom maše u kameru. Ovaj oproštaj od celog sveta i rodbine, ovaj direktan prenos smrti, nijedan reality show još nije poklonio gledaocima. No ne znači da neće! Evo se i umiranje od raka Džejd Gudi, bivše učesnice „Velikog Brata“, pomno prati (naravno, sa pristankom umiruće), pa je i novi broj časopisa OK! posvećen uspomeni na nju jošte živu. Ma kako komičan, mučan, nakazan i luckast, igrani film je to što ime kaže – samo igra; reality show je mnogo više od igre – veći stoga što su sam žanr i sve njegove politike i poetike zaposele svaki raspoloživi medij.

Upotreba interneta dosegla je fazu potpune razularenosti: slavni nikad nisu bili slavniji a anonimni nikad tako dobro skriveni. Da zaista medij vlada masama, kao što do iznemoglosti ponavljaju privilegovani kolumnisti, njegova bi diktatura ukinula ovu opsesivnu potrebu za banalnim koja je premrežila elektronski beskraj. Pošto su mase okupirale medij, zavladala je upravo razularena banalizacija. Slavne ličnosti su potpuno ogoljene, razotkrivene i ranjive, izložene pogledima u svim mogućim raspoloženjima i situacijama – od seksa do smrti, neretko i nazad. Međutim, anonimni komentatori javnog delovanja ušuškani su u nekontrolisanoj slobodi „divlje misli“ jer im je dato pravo da iz zavetrine ocenjuju i ocrnjuju javno delovanje, pa čak i zlokobna privilegija da upravljaju tuđim sudbinama. Moderator komentara i postova postade „slamka među vihorove“: teško će uvesti reda ukoliko ne zavrne slavinu bujici slobodnih sastava obogaćenih smatranjima i razmišljanjima: ali zabrane su, avaj, zabranjene – sem kad su prerušene, somotski mekane i valjano obrazložene stavom da zabrana ne sme biti.

Smrt glumice Nataše Ričardson poslužila je kao žalostan primer direktnog prenosa smrti: nesrećan pad na skijaškoj stazi za početnike koji je rezultirao moždanim krvarenjem, odumiranjem vitalnih funkcija i smrću nekoliko dana docnije svrstao je pokojnu pripadnicu filmske dinastije Redgrejv-Ričardson u egzemplare odvratnog spoja sentimentalnosti i cinizma koji se zapatio sa rijaliti virenjem u tanjir i nokšir.

Smrt koja je nastupila sticajem fatalnih okolnosti, previda i zle sreće ne bi bila događaj da se nije pretvorila u bezočno licitiranje životom. Jer, Nataša Ričardson ispraćena je na onaj svet poluinformacijama, nagađanjima i povrh svega neukusnim prejudiciranjem ishoda njene borbe za život. Nije se radilo o „običnim“ glasinama kakve povremeno razbole i sahrane kršnog i krepkog čoveka, koji će požuriti da sa grohotom demantuje neistinu. Nešto je mnogo odvratnije bilo u pitanju: bloger Peres Hilton, Vikipedija i Gugl požurili su da glumicu skinu sa aparata za održavanje vitalnih funkcija. Prvopomenuti je „svojim rečima prepričao“ vest o pogoršanju zdravstvenog stanja i objavio smrt još uvek žive žene; besplatna enciklopedija i megapretraživačnisu časili časa da tu istu, još uvek živu ženu stave na spisak ličnosti koje su preminule u toku 2009.

Sa neukusnom dozom prenemaganja, uz obavezne poštapalice tipa „tojetakotužno“ i „straaašnotraaagično“, Peres se u najboljoj tradiciji besposlene tračare koja ukućanima pije krv a komšiluku kafu beskrajnicu (to je ono kad palite masne krpe da ode) iščuđavao kako se, eto, sirotica skijala na stazi za početnike, pala, udarila se, ali je ustala i ništa joj nije bilo dok se – cvrc! – stanje nije sat kasnije pogoršalo. U opštem vajkanju i coktanju oko ove smrti mediji su lansirali kao „zanimljivost“ i podatak da je Natašina majka Vanesa Redgrejv igrala u autobiografskom komadu Džoan Didion čija je tema upravo gubitak kćeri. Knjiga „Godina magičnog razmišljanja“ počinje rečima: „Život se menja brzo. Život se menja u trenutku. Sedneš za večeru a život kakav si znao završi se.“ Pa je objavljeno i da je Džoan Didion lično sedela kraj Natašine postelje u bolnici. I celo se ovo žalosno zbitije svugde lansira u rubrici zvanoj – „Zabava“.

Za neukusno šeprtljanje oko vesti o smrti Nataše Ričardson nađeno je i „objašnjenje“: nije imala PR agenta! Naime, imala ga je, ali je prošle godine umro: govorila mu je na sahrani, da kako nego nadahnuto i emotivno. Novog, zamislite, nije našla! I tako je glumica solidne karijere, slavno dete slavnih koje je uspelo da proživi život bez senzacija i skandala, implicitno proglašena krivom za to što su je u smrt ispratili pre kraja života. I to bez oproštajnog snimka u stilu „Video jele, zelenog bora“. Sem ako ga nije napravila i medijima prodala ožalošćena glumačka porodica – što bi, dozvolićete, bilo neukusno i monstruozno; no ako novac ode u humanitarne svrhe, razumeli bismo i oprostili… I tako u beskraj, sve dok neki novi klinci ne snime „Sajber jelu“ – film sa virenjem i umiranjem.