Svet po Tenesiju

To je svet magije i vampira, plantaža i vračeva – eto delimičnog odgovora na pitanje iz prve rečenice. Ludo i onostrano uvek uživa poseban status.

To što je u Lujzijani Barak Obama izgubio podseća, bar u nijansama, na tragove segregacije koja opstaje u svetu koji je baš kao iz bajke – opasan i privlačan istovremeno. Južnjačka književnost vrvi od represije i nasilja, bilo da čitate monumentalne Foknerove romane ili primenjenu vampiristiku Popi Zi Brajt.

Američki dramski pisac Tenesi Vilijams pretočio je u svoje nezaboravne komade sliku košmarnog Juga koja opstaje decenijama: ima kod njega i divljaštva, i alkohola, i linča, pa i mnogo toga pride. Autor je umro pre četvrt veka, bizarno kako je i pisao, udavivši se zatvaračem od bočice s pilulama koje je usrdno mešao sa alkoholom i užasima promiskuiteta. Njegovo delo, patetično rečeno, nastavlja da živi, sa zaprepašćujućom vitalnošću opstaje i na filmskom platnu i na pozorišnoj sceni.

Vilijamsova veza sa filmom je višestruka: radeći kao scenarista i koscenarista potpisan je na preko sedamdeset celuloidnih ostvarenja, sa rediteljima od Elije Kazana do Džona Hjustona, i sa dva Sidnija – Polakom i Lumetom. A podaci o filmskim verzijama Vilijamsa umeju da zazvuče neverovatno: od deset ekranizacija „Staklene menažerije“, recimo, samo su tri na engleskom, što sigurno govori o internacionalnosti teme – usred ekonomske krize propada porodica koja je znala za bolje; džandrljiva majka raspuštenica, patološki nesigurna kćer-invalid, sin vagabund i razbarušenko, sav na oca koji je iz porodičnih okova hudinijevski klisnuo, pa gde to NEMA?! Uprkos svim bizarnostima, Vilijams je, dakle, univerzalan.

Obrađujući različite motive dekadencije, Tenesi Vilijams razobličava sliku američkog Juga kao agrarno-aristokratske utopije, zajednice malih zajednica u kojoj se privid socijalne i moralne stabilnosti i „ispravnosti“ gradi kao kontrast materijalističkom i individualističkom Severu. Vilijams se pozabavio moralnim i duhovnim propadanjem, različitom paletom zločina, poroka i bezakonja, neretko stavljajući u prvi plan temu seksualne devijantnosti – tačnije, ono što sredina i vreme žigošu kao devijantno a što je, zapravo, tek alternativni seksualni identitet. U želji da razobliči represiju – i kao vid društvenog pritiska da se homoseksualnost i promiskuitet sakriju i uguše, i kao intimnu psihološku borbu da se potisne neželjeno i zabranjeno – Vilijams je razobličio kulturne i seksualne stereotipe. Svoje je drame učinio područjem borbe za seksualne slobode, što mu gej kultura nikada nije zaboravila.

Različiti rediteljski senzibiliteti nisu uspeli da preobraze osnovne postavke Vilijamsovog teksta. Zato ga i porede sa Šekspirom: kao što „Hamlet“ smešten u bečki dvorac iz osamnaestog veka ili na Menhetn, „Otelo“ u košarkaškoj dvorani i „Magbet“ u londonskom restoranu, ostaju po zapletu i tragičnom konfliktu suštinski isti, neokrnjeni, tako i Vilijamsovi komadi zadržavaju osnovnu ideju, a piščeva zamisao odnosi prevlast nad rediteljevom. Motivi ludila, opsesije, zle kobi i samouništenja ostvaruju se kroz galeriju bizarnih likova, neurastenika i usamljenika u dramama kao što su „Iznenada prošlog leta“, „Orfejev silazak“ i „Tramvaj zvani želja“. Američka tragedija identiteta očito nastaje na temelju Šekspirovih drama koje su fokusirane na motive preobražaja, sazrevanja, reformatiranja identiteta, pa čak i kad se izmeni kraj drame, pitanja postavljena na početku ostaju ista. Ni cenzura nije uspela da Blanš Diboa pretvori u lažno smernu učiteljicu-udovicu: u tumačenju Vivijan Li, ona je zadržala paklenu dvojnost svoje prirode – u isti mah prefinjena i goropadna, principijelna i nepoštena, decentna i ogrezla u porok, bezazlena kaćiperka i seksualna predatorka. U filmu „Noć iguane“ Ričard Barton je isto što i u komadu – raspop pedofil, a Pol Njumen u „Mački na usijanom krovu“ ravnodušna pijandura koja je pola gej, pola homofob. Jedino u scenariju za „Slatku pticu mladosti“ postoji vidno ublažavanje: umesto kastriran kao u originalnoj verziji, lepi žigolo Čens Vejn pretučen je na mrtvo ime, pa ne ostaje baš jasno kojim to oruđem za rad plaća svoje grehe.

Novembarska retrospektiva filmova po Viljiamsovim komadima koju organizuje Britanski filmski institut pokrenula je lavinu tekstova o ovom piscu i lavinu pohvala za ostvarenja koja su „melodramska, hiperbolična, histerična, sentimentalna“, i kakva još sve ne. Prikazuje se četrnaest filmova, od najvećih hitova do rariteta, a festival Tenesija Vilijamsa održan je u okviru Glasgeja, festivala gej kulture u Glazgovu (glasgay.com). Počast piscu u pravi čas, da se u vremenima osvojenih sloboda ne zaboravi ono ludilo i linč od pre…