Tajanstveni duhovi prošlosti

O Endru Tejloru će se još mnogo pričati. Preciznije rečeno pričaće se o knjizi koju je napisao. Reč je o romanu „Dečak iz Amerike“ (izdavač Laguna, dobar prevod Dragane Brajović. U središtu zapleta ovog trilera je mali dečak koji će postati veliki pesnik: u pitanju je Edgar Alan Po. Ovo delo pored toga što je zanatski dobro uokvireno pruža možda reprezentativan uvid u to kako pisci sve češće pribegavaju Internetu kao velikoj biblioteci, ali i sredstvu bez koga svako spisateljsko, naučno ili bilo koje drugo istraživanje postaje gotovo nemoguće. Rezultat simbioze dobrog pretraživanja Interneta i klasičnih biblioteka može da bude dobar roman poput ovog. O dugogodišnjem i mukotrpnom istraživanju piše i sam Endru Tejlor:
„Ova knjiga nije trebalo da bude roman napisan na brzinu. U štampu se ušetao po jednoj vrlo živopisnoj putanji. Bilo je potrebno dve godine da se napiše. Jaz između originalne ideje i početka pisanja još je veći.

Thrillerźnet

Zvanična veb-stranica Endrua Tejlora. Sadrži sinopsise i prikaze svih njegovih romana, biografske podatke, fotografije i nove informacije koje autor sam navodi o svom životu i radu.

Unusual suspects je grupa pisaca u kojoj je Tejlor sa još pet sjajnih pisaca kriminalističkog žanra. Tu se mogu naći podaci o njihovom radu, raspored njihovih javnih nastupa, biografije i još ponešto.

Veb-stranica Udruženja pisaca kriminalističkog žanra.Tu ćete naći dobitnike prestižnih nagrada Dagger, kao i sve što je u vezi s krimićima i tajanstvenim zapletima.

Veb-stranica Udruženja Edgar Alan Po iz Baltimora. Obilje informacija o svemu u vezi s Poom. Hronologije, naučni eseji, pregled baltimorskih sajtova posvećenih Pou i, najbolje od svega, zaista sve što je Po napisao.

Ovaj zadivljujući sajt sadrži potpuno dostupne arhive s preko 100.000 suđenja održanih u Old Bejliju u centralnom Londonu u razdoblju od 1674. do 1834. Tu se mogu naći podaci koji daju preciznu sliku o istorijskom kontekstu londonske kulture i britanskog pravnog sistema. Ovaj sajt u celini predstavlja izvrsnu podlogu za Tejlorov roman.

Zametak ove knjige nastao je iznenada, kako to već biva, u junu 1995. godine, kada me je pozorišni producent pozvao na ručak i zamolio me da mu pošaljem neke ideje za moguće predstave. U vihoru kreativne panike poslao sam ih desetak. Nijedan komad nije napisan, ali se jedna ideja, Nestali Edgar, odnosila na detinjstvo Edgara Alana Poa.
U to vreme ponovo sam pročitao moje omiljene „Priče tajanstva i mašte“ Edgara Alana Poa. Opet sam bio pogođen evropskim kodom Poove imaginacije, njegovim osećajem ranjivosti i ranama koje nikada do kraja nisu zacelile. Margine njegove proze nastanjene su duhovima.
Pošto sam zavirio u uvod knjige, otkrio sam da je Po živeo u Engleskoj od 1815. do 1820, dok je njegov poočim Džon Alan razvijao britansko predstavništvo svoje američke uvozno-izvozne kompanije. Jedna Poova kratka priča, Vilijem Vilson, odvija se uglavnom u jednoj engleskoj školi i poznato je da je puna autobiografskih referenci.
To je jedna od Poovih najčudnijih priča. Glavni lik je mladić koga od njegovih školskih dana prati dvojnik – delimično kao senka, delimično u vidu savesti. Po je i Vilsonu i dvojniku dodelio sopstveni datum rođenja – devetnaesti januar – i nešto od sopstvene prošlosti. Vilson je bogato, razmaženo dete koje iznenada zapada u izopačenost: „Sa mene su, u trenutku, spale sve vrline i vrednosti kao što pada plašt…“ On upada u „godine neizrecive bede i neoprostivog zločina“. Omrznuti dvojnik sprečava njegove najgore postupke, da bi ga u nastupu besa Vilson konačno ubio – otkrivajući da je, bar u jednom smislu, ubio samog sebe.
U originalnim beleškama sam zapisao: „I u okvirima ograničenim biografskim činjenicama, komad bi mogao da iznedri tajnu istoriju Poovog detinjstva. Priča bi se bavila događajima iz 1820. – poslednjom godinom Poovog boravka u Engleskoj.“
Gregori Mekdonald, autor serije o Fleču, svojevremeno je napisao da bi autori trebalo da zaborave svoje ideje. Ukoliko uspeju, ideja nije bila ni vredna pamćenja. Ukoliko ne mogu da je se otarase, ako se ona stalno vraća, onda im jedino preostaje da je uobliče u roman.
To se manje-više upravo dogodilo s Dečakom iz Amerike – nije hteo da nestane. Pet godina kasnije, u proleće 2000, priklonio sam se neizbežnom i započeo istraživanje o Edgaru Alanu Pou. Već na početku sam otkrio koliko malo znamo o njegovoj mladosti i koliko tajni ona sadrži. Pribeležio sam nekoliko teza na papir i poslao ih faksom svom agentu. Želeo sam da vidim šta ona misli o ideji koju nisam mogao da zaboravim.
Dopalo joj se. Toliko joj se dopalo da je kopiju poslala izdavaču. I njoj se dopalo, uprkos činjenici (ili upravo zbog nje) da je to najkraći nacrt koji sam ikad napisao – to zapravo nikada nije ni bilo zamišljeno da bude nacrt.
No, sada je trebalo napisati knjigu. Nikad dotad nisam pisao istorijski roman čija radnja se dešava toliko daleko u prošlosti, a želeo sam da roman u najvećoj mogućoj meri verno odražava manire i običaje tog doba. Istraživao sam način govora, mišljenja i ponašanja u Engleskoj u vreme pred kraj vladavine kralja, od palata Mejfera do sirotinjskih četvrti Sent Džajls i Seven dajls, od šumovitog sela Stouk Njuington do imanja u Glosterširu.
Saznao sam o crncima koji su živeli u Londonu i kako su se ostali ophodili prema njima. Proučavao sam i taj neobičan, nezaključen rat između jedne supersile i udaljene male i agresivne zemlje: rat iz 1812, poslednji u kojem su Britanci i Amerikanci bili na suprotnim stranama, do danas nije privukao pažnju kakvu zaslužuje.
Proučavao sam mape i novine, odeću i nameštaj, kočije i kuće – kao i hladnjače. Čitao sam memoare, dnevnike i pisma. Mnogo korisnih ideja našao sam u zatvorskoj hronici Newgate Calendar. Čitao sam, nekad i više puta, romane iz tog vremena. Ubrzo sam više vremena provodio u 1819/20. nego u sadašnjosti.
Knjiga je pisana u prvom licu i ja sam, možda budalasto, želeo da jezik u romanu bude što autentičniji. Iz dana u dan, provodio sam vreme zaglavljen u Oksfordski rečnik engleskog jezika u pokušajima da ustanovim može li ova reč ili ona fraza biti upotrebljena u odgovarajućem i željenom kontekstu. Toliko sam bio opsednut time da sam na kraju počeo da sanjam tačke i zareze.
Ipak, sve je to predstavljalo lakši deo posla. Prava teškoća bila je izvući zagonetno ubistvo i ljubavnu upriču iz odlomaka istorije i posrednih nagoveštaja iz Poovih dela. To je izazivalo bol i jad, kao i intenzivnu sreću, kao što se obično i dešava prilikom pisanja romana. Napisao sam uvodnih 20.000 reči i onda ih bacio (što je uvek oslobađajuće iskustvo).
a kraju sam ipak našao ključ. Veliki deo romana jeste pripovedanje jednog osiromašenog nastavnika s raznovrsnom prošlošću, koja uključuje i kratku ali poraznu vojničku karijeru kao i trenutke mentalne poremećenosti. Njegovo ime, Tomas Šild, ukrao sam od mog pra-pra-praujaka. (Pravi Tom Šild je odrastao u Nortamberlendu i kasnije je emigrirao na Novi Zeland. Bio je prilično nezapažen viktorijanski pesnik, o njemu nema tragova čak ni u Nacionalnoj britanskoj biblioteci; najlepša pesma u njegovoj jedinoj štampanoj zbirci jeste majstorska Oda mojoj luli. Bio je otac najmanje četrnaestoro dece i skoro sasvim moguće i bigamista.)
U središtu Šildove priče je Vejvenhoova banka i porodice koje su zainteresovane za njene uspehe i neuspehe – a naročito žene. Slom banke zasnovan je na stvarnom slučaju pronevere, koji je vodio suđenju Fontleroju za prevaru 1824. i na kraju i do vešala. Po se stalno pojavljuje za vreme pisanja knjige, mada većinu vremena igra relativno malu ulogu.