Tajni agens Xenija

To je uradio samo za mene. Jer ja nisam dobro slušao ono što je Xenija govorila. Samo sam se mudro smeškao, kad bi nehajno sklonila široku rusku svilenu, šarenu maramu, obnažujući grudi. Iako je prostorija filmske ekipe „Neka čudna zemlja“, preko puta Palilulske pijace, bila ledena kao štenara, kad bi dunula košava – jedna grejalica ne bi mnogo pomogla. Obično bi Xenijin dekolte učinio više.

– Ha, to ti mora bit’ neki reflex! Kad je muško tu, ja si prosto ne mogu pomoć’ – govorila je.

Milena Stojićević, tada direktor spomenutog filma, sada direktor BELEF-a, glavni motor-pokretačprojekta trilogije o Xeniji, upoznala me je, u toj sobi, tog ledenog novembra 1987, s pijaniskinjom i kompozitorkom, u koju je većina žena, sa kojim sam tada bio blizak, bila iskreno i bezrezervno zaljubljena. Ja sam, naravno, odoleo i nikada nisam mnogo mario za nju. U našim, muškim krugovima kreativaca, Xenija je bila arhivirana u fioku pod odrednicom „blagi podsmeh“. Muziku za „Neku čudnu zemlju“ pisala je ona. Kasnila je i brljala, bila nezadovoljna i stalno negodovala oko nečeg, i to toliko da sam bio primoran, kao džentlmen, da pohvalim numeru „Aveti“, koju smo tu, malopre preslušavali. Odjednom je živnula i zasjala i u potpunosti uperila sve svoje reflektore u mene. „Zaista tako misliš?“ Zaista sam tako mislio. Pa, dobro, možda sam malo preterao, ali je efekat postignut. Sve se sleglo, i svi su se opet dobro slagali… Sve dok joj nije zatražen neki marš, samo u udaraljkama, koji je trebalo da udara neka vojna muzička „banda“, u jednom „strašno vitalnom“ kadru-sekvenci, koji je, naravno, posle izbačen kao suvišan. Xenija je proključala! Nikada! Ona ne zna ni šta će sa ovim za šta su se pogodili! Kakve sad udaraljke? To NIKO NIKAD nije spominjao… Itd. Furija na delu, Gorgona Meduza na jelu.

– Gde gori? – odrezao sam kao glečer koji potapa Titanik, jer mi đavo ne da da ne smirujem svađe, a Bog tera da volim glatka rešenja. – Ako je tolika frka, napraviću im to ja.

– A bio bi TAAAKO zlatan, ha? Viteštvo još nije umrlo, itd. – odjednom se pretvorila u macu koja zadovoljno prede na toploj peći.

Bio bih. Bio sam. Noćkasnije, na ruševinama stare Narodne biblioteke, korepetirao sam promrzle udarače, odevene u tužne plave uniforme, na košavi od 200 na sat, iznad ledene Save… A kao da smo bili ispod njenih „talasića“, na samom dnu. Heh, pomislio sam ironično, makar je Xenijin dekolte na toplom. Nikada je više nisam sreo.

I da jesam, i kada jesam: kad sam čuo njenu muziku, ili pročitao neku njenu pesmu – nisam je dobro slušao. Bio sam, kao i pre, unapred nezadovoljan njenim radom. Nekada sam tako, u svojoj glavi, maltretirao Šopena i Verdija, kao mali siledžija malog učiteljicinog miljenika, u školskom dvorištu. Ali to behu predrasude, zar ne? I to se leči.

Na našu sreću. Ali, izgleda da ta naša srećna izlečenja uvek neko vredan mora da plati glavom.

Nedavno je, opet, naravno, Milena Stojićević, nekom sasvim drugom prilikom, ali opet preko puta Palilulske pijace, uperila prst u Xeniju. Pomislio sam da se nekako izmigoljim, ali nisam ni ja baš toliko mlad da bih bio toliko naivan. Sve to gomilanje „slučajnosti“, razjašnjava neizbežno. Sa uzdahom sam uzeo trilogiju. Seo i počeo da čitam. Ali nije mi išlo: koncentracija nula. Na sreću, uz treću BELEF-ovu knjigu (o Xeniji), „Summa Xeniana“, ide i CD Rekvijema za Nikolu Teslu, poslednje Xenijine nedovršene kompozicije. Uz muziku je sve lakše. I zaista, u trenu razmeštanja, dok tutnji drugi stav („stiže nam led a mi većhladni“), jedna knjiga se otvara sama. To je „Knjiga poraženih“. Strana je 84. Ime pesme je „Molitva za Xeniju“, a u stvari to joj je samo povod da se izdere na mene:

„Pustite me na miru

ne progovarajte

ne gledajte me

ne obraćajte mi se

budite nečujni

budite daleko

neka vas više ne bude za mene

bježite, nestanite

ne sačekujte me

nemojte me zvati

umuknite

ućutite

i pređite s druge strane ulice

i molim vas okrenite mi leđa

ne branite me i ne smatrajte me

svojom

i nemojte pjevati a da ja to čujem

zaobiđite moje ime, život, tijelo

utihnite trovači moji

otrujte do kraja vazduh

da me više nikad nigdje ništa

da me, milostivi, nitko

ne dotakne, uprlja, rani, raskomada,

rascijepi, popije, pojede,

ižvaće, ispljune, ubije

i sjajno proslavi

jer:

porobit ću cijelu zemlju i svu lijepu

domovinu

ako me još jednom neko od vas

probudi

ne budite me

zucnete li slovo

zgazit ću vas vriskom“

(itd.)

Uuuu, čoveče! Kakva si ti, ne Xenija, nego – Xantipa. Furiozna dela, Meduza van tela. Ok. Pokušao sam. Ali, sad je dosta. SAD imam svako pravo da odustanem, uvređen. Neka tvoje kaprice trpi neko drugi. I krenem da zatvaram knjigu.

– E, nećeš vala, majci – kaže ONA, a NJENA mora da bude poslednja. – Nisi ti TOLIKA seka-persa. TI si me probudio, i sad ima da me SASLUŠAŠ do kraja.

I tako mu je to, dragi moji i moje. Pretvoriš se u uvo, kad to nisi radio na vreme. I slušaš je dalje. Kao da ona nikada nije bila SAMO pesnik, ili kompozitor ili esejista…

Znam da će mi neko, u ovom času prebaciti, da, kao nepokolebljivi gutačstripova, filmova, kompjuterskih igara ili TV, umišljam, uživljavam se u neki od njihovih fantastičnih scenarija: kao, Xenija se pojavljuje, s onu stranu knjige, vidljiva samo prikaza, kroz prozor stranice kao svetlucavog displeja, na nekada futurističkom komunikacionom uređaju. I kao Vergilije Dantea, recimo, upućuje me u kartografiju Pakla. Ili Stalker u Zoni. Ili Lemi Koušn u Alfavilu. Ili onostrani Sem Spejd ili Šerlok Holms ili inspektor Megre u nekom drugom negostoljubivom megapolisu. Ok. Možda je to samo malo priviđenje griže savesti, sakriveno u potkrovlju moje glave – ali mene je uverilo. Tajni agens Xenija nešto zna. To je pokušala da nam objasni, za naše dobro, dok je bila među nama. Ja nisam slušao tada. I nemam nameru da ponovim tu grešku.

Najzad imamo „svog čoveka“ na onoj strani. Koji je uspeo da se vrati i objašnjava nam „what’s what“ i „who’s who“, za naše dobro. Hajde da ne propustimo tu taktičku i stratešku prednost.