Ugalj i dijamanti

Za sedamdeset dva sata snimak njenog nastupa sa pesmom iz mjuzikla „Jadnici“ pogledan je više od tri miliona puta; za nedelju dana, dvadeset šest miliona poseta, i to samo na sajtu „YouTube“! U škotskoj varoši Blekbern pohodili su je CBC i CNN, gostovala je kod Larija Kinga a uskoro će i kod Opre. Dobila je nekoliko fan sajtova, desetine hiljada obožavalaca na Fejsbuku i odrednicu na Vikipediji. Do jedanaestog aprila bila je ružnjikava, blago retardirana domaćica od 47 godina koja živi s mačkom i peva u crkvi; nikad se nije poljubila sa muškarcem onako filmski – a očito ni čupala obrve.

Nasmešena hobit-teta sa stajlingom penzionisane prosvetarke i debaklom od mini-vala prijavila se za britanski rijaliti šou „Talentovana Britanija“ (Britain’s Got Talent) i došla da, pred ciničnim žirijem (sastavljenim od dva samozadovoljna big biznis macana porcelanskih sekutića i jedne botoksirane glumičice) i biranom publikom marke LJANČESTER (što će reći, od mentalnih operacija umeju da pljuju, psuju i klibere se), otpeva pesmu koja je žilet za glas. Posle prvog stiha digla je na noge TU publiku i TAKAV žiri. Ispraćena je ovacijama: porcelanski producenti u hipu postadoše galantni i skrušeno iskreni u pohvalama, a glumica mramornog lica uspela je da pokaže oduševljenje pokretima donje vilice i treptanjem. Svi koji su pogledali sedmominutni snimak nastupa jednoglasno tvrde da Suzan divno peva i da su plakali kao kiša slušajući je.

Tajfun Suzanine popularnosti može se samo donekle uporediti sa slučajem prvog pobednika „Talentovane Britanije“ – sa Polom Potsom, stidljivim prodavcem mobilnih telefona čija je kristalno čista izvedba jedne arije iz „Turandota“ oborila publiku s nogu pre tačno dve godine. Botoks ledi Amanda Holden tada mu je rekla: „Ovo je slučaj kad se grumen uglja pretvara u dijamant.“ (!) Polov debi album prodat je u tri i po miliona primeraka, ali njegov snimak na „YouTube“ je tek posle pet meseci dostigao trideset miliona poseta.

Da li je slava male žene sa velikim glasom slučaj za istoriju ili za studije kulture i medija? Da li je ona božje čudo ili novi serijski proizvod uhodane rijaliti manufakture? Suzan Bojl nije samo sveže konstruisan feministički simbol otpora botoksu i homogenizovanoj slici ženske lepote, a njena biografija nije tek najnovija replika Andersenove bajke o ružnom pačetu. Ova bucmasta dobrica nije ni novi materijal za politički korektnu aktivističku diskusiju na temu „ružno je lepo“ – ma koliko sada brižljivo dizajnirana medijska lica histerično ponavljaju da nedostatak lepote nije razlog za očaj tamo gde ima talenta. Nije najvažniji ni brižljivo montiran snimak Suzaninog nastupa u kom se efektno kontrastira njena prostodušnost i nezgrapnost sa cinizmom, kolutanjem očiju i podozrenjem publike i žirija zbog kog je jedan jetki kolumnista šou prekrstio u „Pakosna Britanija“. Nije možda ni važno što je običan život življen u anonimnosti, marginalizovanosti i odricanju dosegao zvezdane trenutke.

Suzanin slučaj suočava nas sa nekoliko iluzija i samo jednom istinom. Svi volimo da verujemo u bogomdani talenat i prirodna preimućstva, zaboravljajući da se i anđeoski glas i anoreksični stas moraju oblikovati kako bi dostigli savršenstvo: tačno onako kako dvojnice Amande Holden „rade na darovima majke Prirode“ pretvarajući botoksom svoje lice u tvrdi grumen večite začuđenosti i održavajući vitku liniju uz pomoćgipsanih gaća i dijeta od algi, čaroban vokal traži školovanje i praksu. Novoiskopani snimak pesme „Cry Me a River“ sa humanitarnog CD-a iz 1999. svedoči da Suzanin kontraalt odličnog (ali ne i fenomenalnog) raspona nije baš nenegovan. Isto tako, svi volimo da verujemo kako ružnjikava devojčica koju drugari iz razreda šikaniraju može postati kraljica mature a da joj se neprospe kanta svinjske krvi na glavu kao u hororu o Keri (ne Bredšo). U fenomenu Suzan Bojl možda nam se najviše dopada stereotip o munjevitom putu od trnja do zvezda i od pačeta do labuda; a možda i mogućnost da smo kao ljančester publika sposobni da se od uskogrudih zlica munjevito pretvorimo u velikodušne navijače.

Pored niza iluzija o tome kako talenat uvek ispliva na površinu a da smo u dnu duše svi dobri, Suzan nas podseća i na jednu istinu. Medijske tehnologije i dalje doživljavaju čudesnu ekspanziju u neverovatno kratkom vremenu: mi smo usred ne zna se više koje po redu internet revolucije, ovaj put komunikacijske. Suzanine slave ne bi bilo bez megapopularnih „jutjuba“ i „tvitera“, bez ziliona virtuelnih zajednica blejača i navijača, gladnih novih čulnih stimulusa, po mogućstvu originalnih i bizarnih. Internet u svojoj novoj medijsko-komunikacijskoj inkarnaciji stvara zvezde brže nego televizija, a digitalna diseminacija postaje neophodan faktor uspeha. Da nema ekspanzije sajtova sa vizuelnim sadržajima kao što je „YouTube“ – koji su zgodan arhiv vremena prošlog, podsetnik na trice i kučine, ali i munjevita prečica od anonimnog i bizarnog do javnog i slavnog – Suzan bi i dalje bila grumen uglja iz Blekberna. Sačekajmo da se navrši mesec dana njene slave da bismo videli ima li je još uvek, i ima li je zaista.