Radni naslov filma je „Koror“, a radnja je smeštena u blisku budućnost, u pred i postapokaliptični period, u kojoj se dva glavna lika zatiču. Branko Sujić potpisuje režiju i fotografiju, dok se Mirko Milošević pobrinuo za scenografske elemente filma.
Zanimljivo je to da sama ideja, a i realizacija projekta potiču zapravo od dvojice prevashodno vizuelnih umetnika i da su se odlučili da jednu, kako Branko kaže, svakodnevnu ljubavnu priču ispričaju na neobičan način, ne koristeći reči već snažne grafičke elemente, koji služe kako kreiranju atmosfere tako i zameni veoma skupe scenografije, koju bi bilo nemoguće obezbediti u uslovima u kojima se nalazi naša kinematografija.
Prvobitna ideja bila je da se snimi kratkometražni igrani film sa CGI elementima u kome bi interakcija likova bila ostvarivana i kroz dijaloge. Kako se u razvojnoj fazi scenarija uočilo da koristeći CGI elemente ovaj film dobija izuzetnu vizuelnu moć izražavanja, kreatori su se odlučili na potez uklanjanja dijaloga pa čak i monologa glavnog glumca. Film je sniman od 2. do 12. juna ove godine, ali se na kreiranju i razvitku same ideje radilo tri godine. Njih sada očekuje poslednji i najzahtevniji korak u nastajanju ovog filma – postprodukcija.
„Hteli smo da isprobamo zanimljive stvari u toj oblasti i stalno smo stvari dovodili na neki viši nivo, dok smo obojica bili uposleni oko različitih projekata“, kaže Branko Sujić. Zbog specifičnosti i doze mističnosti, projekat je privukao mlade entuzijaste, ali i veterane domaće kinemagrafije, koji su drage volje učestvovali u ovom filmu iako nisu adekvatno plaćeni. To izgleda da nikome nije smetalo jer, kako se Branko priseća, ljudi su sa tog desetodnevnog snimanja poneli sjajne uspomene. „Ja sam pak“, šaljivo ističe, „izgleda bio na nekom drugom snimanju, jer nisam u potpunosti učestvovao u toj atmosferi, zbog preokupiranosti „green-screenom“ i time kako ću raditi s glumcima, šta ćemo od rekvizita zapravo imati na setu i svega ostalog što jednog reditelja može da mori“.
Film zasad ima više od 120 kadrova i, ako je suditi po Sujićevoj proceni, prosečno su potrebna do tri dana obrade jednog kadra. On navodi da se može očekivati i više od 200 kadrova, jer će se određeni, već postojeći kadrovi deliti. „Postoji pokret kamere koji je potrebno trekovati i, na primer, glumcu koji nema ruku izmodelovati taj deo ruke koji se vidi, a za sve se to naravno mora pripremiti adekvatna pozadina a potom i očistiti, da bi se na kraju uradila i kolor korekcija“, objašnjava Milošević postupak kreiranja samo jednog kadra s glumcima i umetanja grafički dizajniranih pozadina.
Glumci Sofija Rajović i Petar Benčina uopšte nisu imali problema s time što je scenografija na setu oskudna zbog potreba druge tehnologije, već im je to upravo bio podstrek da se više fokusiraju jedno na drugo i dubioznije razviju taj kompleksan odnos bez reči. „Naravno“, napominje Milošević, „nismo mogli baš sve da isključimo kada su elementi scenografije u pitanju jer, ako je potrebno da glavna glumica drži čašu, to smo i obezbedili, jer bi bilo pomalo apsurdno da se ide do tih granica imaginacije“. Ipak, glumci nisu znali kako će izgledati prostor u kom se nalaze, tj. pozadine koje je Mirko vešto kreirao i mukotrpno pripremao u prethodnom periodu. „Ovo je vrlo snažno vizuelno ostvarenje, koje se trudi da sve svoje oružje vizuelne komunikacije upotrebi da prikaže ovu ljubavnu priču što uverljivije“, ističe Mirko Milošević.
Ovaj film, kako se da zaključiti, autori ponajviše rade zbog toga što im se pruža prilika da naprave nešto što će biti senzacionalno, kako po specifičnom vizuelnom tako i po dramaturškom pristupu. Tendencija autora je da ovim putem otvore nove mogućnosti i prošire tržište domaće kinematografije, i tehnološki i žanrovski, praveći nove izazove glumištu i izlazeći u susret sve manjem broju sredstava koja se izdvajaju za film i umetnost generalno, zamenjujući skupe i zahtevne scenografije grafičkim rešenjima. Sudeći po onome što su do sada postigli ne zvuči nimalo nemoguće, te se nadaju i skorašnjem radu na dugometražnom filmu sa primesama CGI-a.
Autori o kojima će se tek pričati
Branko Sujić je za vreme studija radio više od 30 studentskih filmova, ali i nekoliko visokobudžetnih ostvarenja poput francuskog „District 13: Ultimatum“, holivudskog „The Brothers Bloom“ i Kusturičinog „Zaveta“. Mirko Milošević je radio na 50 reklama, ali je u poslednje vreme više orijentisan koncept-artu, sarađivao je i na filmu „District 13: Ultimatum“, kao na otvaranju 25. letnje Univerzijade u okviru Studija 12+, koji je docnije odlučio da ovim perspektivnim umetnicima izađe u susret davši im prostor za snimanje filma.
Godina postprodukcije
Premijeru filma ne bi trebalo očekivati još minimum godinu dana, jer je ovo film koji se zasniva na postprodukciji – umesto „green-screena“ treba ubaciti potpuno nove pozadine, gradove, prostorije, zapravo ceo jedan novi svet što iziskuje nove finansijske troškove ne bi li se ceo projekat do kraja uspešno realizovao. Film bi mogao zaživeti na festivalima kako u zemlji tako i širom sveta, sa akcenatom na festivale žanrovskog tipa i one koji se baziraju na tehnološkoj kategorizaciji filmova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
