Tragovima Cincara

Povratak istim putem pretvorio se u uzbudljivo otkriće. Počelo je najavom pristajanja u motelu kod Janine. Da nije to Janjina, iz knjige Dušana J. Popovića „O Cincarima“ iz 1937, jedan od njihovih najvećih gradova? Jedan Grk u motelu mi kaže da u Janini živi oko 400.000 stanovnika, da „Vlahi“, Cincari čine oko 80 procenata.

Od Janine sam video samo tablu na autoputu. Moja glava sad štrči u autobusu nad drugima, čekam nove table. Autoput je fascinantan, ponos građevinarstva i Grčke. Usekao se u planinski Epir kroz koji prolazimo. Pored tunela, kojih je u početku više nego otvorenog puta, tu je i ono oko puta, prilazi, odvajanja, vijadukti, solidne zgrade za održavanje… Saputnik pita da li sam video tablu sa cenama pojedinih deonica? Nisam, ja i dalje tražim samo nazive mesta.

Evo, Siatiste. Pa to je Šatiste. Evo Kozane. Pa to su Kožani. Evo Kastorija, sada jedan od centara grčke krznarske industrije. To je Klisura. Mezova, Mecovo. Bilo je krajnje neočekivano nailaziti na ova i druga mesta o kojima sam čitao u knjizi ne nadajući se da ću ih ikada sresti, da ću prolaziti kroz ovaj cincarski kraj koji je živeo samo u mojoj mašti. Kasnije, kada smo odmakli od zrelog popodneva i uspeli se na planinsku visoravan, video sam naselja, udaljena, ista kao na starim fotografijama, sa tradicionalnim kućama sa doksatima, harmonična, bez ičega što arhitektonski štrči. Naselja i kuće koje sam video iz blizine potvrđivali su moje knjiško znanje: čistoća, red, solidnost.

Već smo ušli u sumrak i mrak. U autobusu se na dva TV ekrana emituje film. U mojoj glavi odvija se sopstveni film. Vidim kolone konja natovarenih stvarima, na njima deca, žene, muškarci sa strane. Ide se na sever vardarsko-moravskom dolinom. Ovim istim putem kojim i mi sada idemo. Ovaj obdareni narod, iz područja Grčke, Albanije, Makedonije, bio je dragoceni kvasac ekonomskog i kulturnog razvoja ovih zemalja, ali i Bugarske, Rumunije, Srbije, Vojvodine, pa i Mađarske i šire. Po poreklu Iliri ili Tračani, po jeziku Romani, po veri pravoslavni, po kulturi, u varošima, Grci. Habzburška monarhija ih je cenila i nastojala da ih zadrži jer su značili kapital, zanatstvo, trgovinu, industriju. Tokajska kompanija imala je oko 1750. šezdesetak članova, najviše ih je bilo iz Kožana, zatim iz Kostura. Držali su bezmalo svu trgovinu tog kraja pa je tako čuveno tokajsko vino stiglo i na ruski dvor. Među najveće bogataše Monarhije spadali su baron Sina, Tirka, Dumba, Darvar…

Vraćam se našim krajevima. Šta bi bilo sa našom kulturom bez Nušića, Sterije, Zmaja? Zmaj, čiji deda je ostavio testament na grčkom jeziku, znao je da bocne Cincare. Evo jednog epitafa: „Ovde leži Aksentije, onaj Cincar sedi, umro je pre podne, da ručak uštedi.“ Tu je i novosadski pesnik Žarko Vasiljević, značajan i za rad Srpskog narodnog pozorišta kao što je i za teatar u Zagrebu bio Gavela (prezime potiče od Džaveles). I Mihailo Polit čiji je učitelj u Grčkoj školi u Novom Sadu, koja je radila sve do 1870. godine, bio ćir Beljanski. Glavni priložnik i osnivač prve srpske gimnazije, u Sremskim Karlovcima, Dimitrije Anastasijević Sabov, kao šestogodišnjak doveden je bez roditelja 1723. godine iz Negoša u Makedoniji i dat na „sabovluk“, ćurčijski zanat. Hristofor Žefarović iz Dojrana, autor je i ilustrator prve srpske moderne štampane knjige. Knjaz Miloš ih nije podnosio, ali nije mogao bez njih. Tu je i legendarni ministar finansija Kraljevine Srbije, lekar po obrazovanju, Lazar Paču. Štedljivi, bili su najveći donatori. U Novom Sadu Marija Trandafil, Jovan Nako, za Maticu srpsku. U Beogradu Miša Anastasijević …

I dalje u nesistematičnim asocijacijama, ređaju mi se likovi i imena: Ljotić, Sifnios, mnogi Konstantinovići, Dimitrijevići, Dimkovići, Đorđevići, dr Jovan Batut, Jasmina Puljo, balerina u Beogradu i prvi pisac knjige o jogi kod nas, Armenulić, Paskaljević, Kosta Abrašević , koji je živeo samo 20 godina, Toše Proeski, Krste Crvenkovski, verovatno i Zafir Hadžimanov i Kiro Gligorov, Milton Manaki, koji je doneo prvu filmsku kameru na Balkan.

U rano jutro stižemo u predgrađe Beograda. Vreva, svako gleda svoja posla.