Transformacija jednog grada

Prvi utisak nekoga ko u LJubljani nije bio recimo osam godina: transformacija grada je zapanjujuća. Promenada oko LJubljanice, stari grad, centralna zona oko Prešernovog trga… LJubljana koju je Župančič (ili je to bio upravo Prešern?) opisao kao „pola selo, pola grad“ je za stotinak godina urbanog razvoja postigla nešto što mnogo izvikaniji gradovi nisu ni za hiljadu godina i više. LJubljana nema nikakav problem sa sobom u prostornom ili identitetskom smislu. Ne upinje se da bude rezervni NJujork, Berlin juga ili Pariz istoka. To ljudi sa strane osećaju i valjda zato toliko vole ovde da dolaze u goste. Prošle godine je broj turista za dva i po puta premašio ukupan broj stanovnika LJubljane. LJubljana je dovoljno sazrela da nema problem ni sa Francom Rozmanom, ni sa memorijalnom tablom koju je za Pankrte postavila gimnazija Moste na Zaloškoj cesti. LJubljana je Ekološka prestonica Evrope za 2016. godinu, što je u PR i marketinškom smislu naravno sjajno. Međutim, društveno odgovorno ponašanje ne deluje kao malograđanska poza i uklapa se u sveobuhvatan izgled i dinamiku gorenjske varijante Sombora. Drugi dominantan utisak: ljudi vas svesno puštaju na miru, da bi se osećali prijatnije. Ovde definitivno ne dolaziš ukoliko tražiš gužvu i lom, ali pronaći ćeš hteo-ne hteo živu umetničku, pivarsku, gastronomsku i supkulturnu scenu. Budućnost Metelkove možda bude loša strana urbane „transformacije“ (nadajmo se da neće!), ali je činjenica da u krugu od 250 metara koegzistiraju nova centrala Ministarstva kulture, pankersko sveučilište, prihvatilište za izbeglice, Muzej savremene umetnosti (MSUM), kao dopuna Modernoj galeriji. Toliko o pametnom i kreativnom korišćenju EU fondova. MSUM se baš slabo kotira na Trip Advisoru, ali pripisujem to nesposobnosti gostiju koji žive zapadno od Gorice/Gorizie da prepoznaju suptilne poruke crno-belih filmova iz 1980-ih. Na istoj lokaciji su i pankerska soba, rekonstrukcija zlokobnog napuljskog performansa Marine Abramovič i „Poslednja futuristička izložba“ Kazimira Maljeviča, privremeno (?) raseljena iz Beograda. Sve to i još što-šta za pet evra bez popusta. A to kako smo za 25 godina od skandiranja „mi imamo McDonald’s a nema ga Split“ došli do „LJubljana ima dva muzeja savremene umetnosti, a Beograd 0“ je posebna tema za razmišljanje…