Trčanje nas čini pametnijim

Međutim, u poslednje dve decenije neurologija je počela da potvrđuje Talesovu i Juvenalovu ideju da u zdravom telu živi zdrav duh. Istraživanja se slažu da će nas trčanje učiniti pametnijim, ali to je samo delimično tačno. Sam proces je značajno komplikovaniji i otkriva više o čudesnoj složenosti i ljudskog tela i njegove evolucije. Iako bi nam nauka mogla pomoći da shvatimo kako ti mehanizmi funkcionišu, postavlja se jedno važno pitanje: zašto nas trčanje čini pametnijim? Dva istraživanja, jedno koje su objavili finski istraživači u februaru i drugo o metabolizmu ćelija iz juna, produbila su naše razumevanje mehanizama koji su uključeni u trčanje, i načina na koji oni poboljšavanju pamćenje i sticanje znanja. Pre tih istraživanja smatralo se da vežbanje izaziva neurogenezu (proces stvaranja novih moždanih ćelija) u delu mozga koji je zadužen za formiranje sećanja i snalaženje u prostoru, a naziva se hipokampus.

Iako će intenzivno vežbanje stvoriti ćelije u mozgu, to su u suštini matične ćelije koje čekaju da postanu korisne. Vežbanje ne stvara novo znanje; pre bi se reklo da vam daje mentalni ekvivalent naoštrene olovke i čistog lista papira. Ono vas priprema za učenje, ali to nije dovoljno, morate aktivno da učite nešto. Uključivanje vežbanja u dane kada radite ili učite čini se razumnim izborom, ako vam je ova konkretna korist od interesa. Novo istraživanje nam govori da neće bilo koja vrsta vežbanja stvoriti nove moždane ćelije. U istraživanju finskih naučnika otkriveno je da će samo određene vrste vežbi po svoj prilici dovesti do rasta novih moždanih ćelija kod odraslih.

Prema naučnicima, vežbe moraju biti „aerobne i neprekidne“. Međutim, oni su takođe istraživali i neurobiološke efekte trenutno popularnog „intervalnog treninga visokog intenziteta“ (HIT – high intensity interval training) i treninga otpora (dizanje tegova). Iako je tim otkrio slab odgovor nakon intervalnog treninga, posle treninga otpora nije bilo nikakvog odgovora. Dakle, intervalni trening će imati mali uticaj na spoznajne sposobnosti, dok vas dizanje tegova, izgleda, definitivno neće učiniti pametnijim.

„Đubrivo“ za mozak

Još od poslednje decenije XX veka datira shvatanje da vežbanje pomaže u učenju i zato što aktivnost proizvodi protein koji se naziva neurotrofni moždani faktor (BDNF). BDNF pomaže rast novih neurona i podržava postojeće. Džon Reti, profesor psihijatrije na Harvardu, naziva ga „đubrivom za mozak“. Istraživanje o metabolizmu ćelija proučavalo je lučenje proteina katepsina B (CTSB) tokom trčanja. Pomažući stvaranje BDNF, ovaj protein imao je korisne efekte na znanje, a posebno je uticao na poboljšanje rasta moždanih ćelija odraslih osoba i na funkciju prostorne memorije.

Nauka tek hvata korak i siguran sam da će se u narednih nekoliko godina pojavljivati sve više i više istraživanja koja će dati smisao našoj velikoj ljubavi prema ovom najjednostavnijem i najprirodnijem obliku vežbanja. Ali i dalje stoji pitanje: zašto telo ima potrebu da nas nagradi većom kognitivnom funkcijom i efikasnijom prostornom memorijom i svešću samo zato što trčimo?

Smatram da odgovor leži u prirodnoj selekciji. Nismo evoluirali da bismo bili zdravi ili da bismo imali lepo iskustvo na planeti. Evolucija je u stvari zainteresovana samo da ljudsko telo dovoljno dugo preživi kako bi se reprodukovalo. Od tog trenutka na dalje prirodna selekcija je manje-više nezainteresovana za naše blagostanje. Kada posmatramo te kognitivne nagrade na ovaj način, šta nam one govore o nama samima i o ljudskom telu?

Prevazilaženje znanja trčanjem

Ljudsko telo postoji otprilike dva miliona godina, a tek smo u poslednjih nekoliko hiljada postali pismeni – kartografi koji mogu da hodaju, prave beleške i zapisuju putovanja. Tokom većeg dela naše istorije nismo posedovali tehnologiju koja bi nam omogućila da taj teški spoznajni rad prepustimo listu papira ili GPS-u.

Još kao dečak, Džon Kler, pesnik iz XIX veka, poželeo je da stigne do ivice horizonta kako bi otkrio nove svetove sa one druge strane. Želeo je, kako kaže, da hodanjem prevaziđe svoje znanje. Smatram da nam ova otkrića o trčanju i poboljšanju spoznajnih sposobnosti govore da su praistorijski lovci-sakupljači morali da poseduju sposobnost da istrče izvan svog znanja.

Mnoga sitna prilagođavanja ljudskog tela koja nam omogućavaju da trčimo 10km po vrelom danu (stajanje na dve noge uz mogućnost znojenja radi rashlađivanja) znače da, iako smo spori na kratke staze, možemo da stignemo skoro bilo koju životinju na planeti jureći je do tačke iznemoglosti na duže staze. To je lov na upornost, i spadao je u rizične aktivnosti pošto je zahtevao od lovaca da napuste poznata mesta ako su bili rešeni da gone plen. Kako nisu posedovali tehnologiju koja bi im omogućila pravljenje mape, u priču su morale da se uključe navigacione sposobnosti mozga i da obave taj posao. Tako su oni ljudi koji su prilagodili rast ćelija mozga kao odgovor na trčanje na duge staze imali veće šanse da nađu put za povratak svom plemenu, a samim tim, i da prežive.

Rast novih moždanih ćelija u hipokampusu i poboljšanje prostorne memorije koji su posledica dugog trčanja u osnovi su evolutivna sigurnosna mreža za slučajeve kada ste trčanjem prevazišli svoje znanje, kada ste toliko daleko otišli trčeći da više ne znate gde ste i kada vam je potrebno da učite, i to brzo. To je mehanizam koji čini prihvatanje informacija lakšim u situaciji kada ste možda umorni, izgubljeni i najranjiviji.

I zato zavežite pertle, izađite napolje, i pripremite se za nagrade koje vam nudi jedno nadspoznajno iskustvo.