Kao da je voz stao zbog kvara… Ali nije. Kroz krošnje i ižđikljale grmove nazire se građevina, od onih koje su bile moderne, arhitektonski hit sedamdesetih godina prošlog veka.
Stevanac. Pisalo je na beloj tabli crnim slovima. Dobro, Stevanac, ali gde je naselje, ljudi. Nigde nikoga. Sa druge strane pruge jedna tek do prve ploče ozidana kuća, za koju mi dobro informisani saputnik kaže da je zida jedan čovek koji dolazi iz Stalaća da bi gradio jer ima troje dece i tu će ta porodica da živi. Nije mu jasno zašto jednostavno nije kupio neku od gotovih kuća u Stevancu, koji je nekoliko stotina metara dalje mala, a u selu nema stanovnika. Koliko mu se čini samo porodica Tomašević je tu boravila pre neku godina, ali sada nije siguran da su i oni tu preko čitave godine.
Pita se glasno, voljan da zapodenemo razgovor.
– Da, ali daleko je Stevanac. Ovde se ne vidi nikakvo naselje… – konstatujem provirujući kroz prozor u hodniku na koji su se gotovo prislonile grane drveća uz prugu.
– Eno ih, e kod onog oraha pa desno naziru se kuće – upućuje me saputnik, učitelj u penziji koji se gotovo svakog dana vozi na ovoj relaciji, jer iz Stalaća ide u Aleksinac kod rodbine, pa svaku stanicu zna napamet. I ne samo stanicu nego i ljude iz tih naselja pored pruge.
Da mu ne propadne trud rekoh da vidim, mada mi se samo u jednom trenutku učinilo da nazirem nešto crvenkasto za šta nisam bio siguran da li je krov ili nešto drugo.
Izlazim u Ćićevcu gde sam išao kod prijatelja, koji se, kad mu pomenuh Stevanac reče da možemo odmah tamo jer je obećao prijatelju iz Beograda da će baš u Stevancu pogledati jedan plac. Čovek odlučio da napusti džunglu na asfaltu i da odmori živce od svakodnevnog maltretiranja takozvanim urbanim životom.
Idemo, složih se.
Prvo svraćamo u Stalać, da vidim i to mesto.
Drug me upućuje u stvar i objašnjava da imaju dva Stalaća i to jedan pod tim nazivom, koji je gradsko naselje u opštini Ćićevac i Grad Stalać, koji je selo. Baš se tu nalazimo. Pokazuje mi ostatke kule (narod je naziva Todorovom), koju je po predanju izgradio knez Lazar Hrebeljanović, ne zna se tačno kada, ali se po zvonu u obližnjoj crkvi, koje je izliveno u Milanu 1383. zaključuje da je i ona iz tog perioda.
Kula deluje kao iz junačkih pesama o vojvodi Prijezdi, njegovom konju Ždralinu, sablji navaliji i herojskom vremenu zaključanom u bezbroj kovčežića kao u priči o Hariju Poteru.
Razgledasmo nekad lepu kuću, danas oronulu i obraslu u korov, trnje i nekontrolisane krošnje… Drug se jedva probija oko kuće, koracima meri plac. Sve je zapisao. Idemo nazad.
Na odlasku osetih da se nešto nalazi u grmlju na izlazu iz naselja. Najpre spazih oči koje su se caklile od straha, što ga neko uznemirava. Grm se protrese i na puteljak grunu čupavi i uplašeni avlijaner, savi leđa i prolete između nas dobrano prekoračujući prosečnu pseću brzinu. I on jadan postao poludivlji, odvikao se od ljudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
