Po sletanju na aerodrom „Marko Polo“ odmah možeš da preskočiš Italijansko kopno i da zaskočiš na vodeni taksi koji te vozi gde hoćeš. Ja sam ipak izabrao kopneni prevoz. Za prvu noć izabrao sam Mestre, kopnenu Veneciju. Mestre je izvanredna lokacija, mirna, bez tornado turista, a svega desetak minuta vozom do Venecije. Hotel „Paris“ je mnogo sladak, udaljen svega 50 metara od železničke stanice. Vlasnik hotela, šmeker, bivši ronilac. Opušteno radi na recepciji, dok je menadžer restorana ekstra žena Jelena „Made in Kragujevac“. Uveče mesto je poluprazno. Tek tu i tamo otvorena je po koja osteria (kafanica), u kojima trešte izlizani američki hitovi iz 80-ih.
Po preporuci hotelske sobarice naručio sam simbol ulične hrane Mestrea. Tramezino je trouglasti mali sendvič, beli najjeftiniji hleb bez korica namazan sa dosta majoneza u koji se stavlja tuna, pršuta ili pečurke. Cena mu je svega jedan i po evro. Ako si gladan, treba ti minimum 10 komada.
Inače, kad vidiš konobara koji priča engleski, mora da je Albanac ili neko sa ex-Yu prostora. Sutra ujutru moram rano da krenem u obilazak starog grada kako bi izbegao gužvu. Po izlasku na Santa Lucia stanicu, udario me legendarni prizor: građevine na kolčevima zaronjenim u vodu i raspevani vozači gondola. Kažu da je Venecija kraljica Jadrana. Ja bih dodao: izmorena kraljica Jadrana. Oko 60.000 turista dnevno obilazi tako mali prostor. Kanal je pun čamaca od onih turističkih, pa do lokalnih, poštarskih do đubretarskih.
Hiljade turista ubijaju šmek grada. Iako sam došao rano, nisam mogao proći kroz ulicu. Idem do male kantine gde vozači gondola provode pauzu za ručak. Cantina Di Mori je strašna kafanica, ujedno i najstarija u gradu, osnovana 1462. Unutra atmosfera totalno opuštena jer nema turista sa „teleskopima“ oko vrata. Ćićeti je glavna svar u kuhinji. Male porcije sa bezbroj različitih ukusa. Ja sam uzeo specijalitet grada „Sarde en Saor“. Gondolaši odrade 45-minutnu vožnju za 100 evra, bez pevanja „O Sole Mio“. Još ako upoznaju neku usamljenu strankinju, njihov posao je stvarno najbolji na svetu. Ali, voziti gondolu uopšte nije lako, to je isto kao kad voziš bicikl na prepunom auto-putu. Veoma se teško dobija dozvola, a nema nikakve obuke. Uglavnom taj posao uče od svojih očeva i stričeva.
Po povratku svratio sam do sjajne poslastičarnice Gelateria Nico na osvežavajuću kuglu sladoleda od bosiljka. Iz ove posete u visokoj sezoni izvukao sam pouku: Da bi upoznao romantičnu energiju Venecije, rano proleće je najbolji termin za upoznavanje plutajućeg grada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
