Užina u roju stršljenova

Sa strane, na jednom improvizovanom poljskom stolu od grubo tesanih dasaka i klupama uz njega, odmah uz kukuruz, dve su žene postavljale hranu, piće i pribor, a nekoliko radnika prali su ruke, koje im je iz plastičnog kanistera polivao kolega. Čuju se grleni glasovi radosti ljudi opuštenih i sretnih što imaju vremena za užinu, a posle dobro urađenog posla. Oko njih su zujali i hučili automobili kao roj stršljenova, ali su za njih marili kao za prebijenu paru.

Tamo kod Šimanovaca, kada se izađe sa autoputa već je drugačija slika. Na velikom prostoru prema Pećincima nikli kompleksi modernih hala sa imenima poznatih firmi. I te zgrade, kao i slova u najboljoj tehnici govore koliko je tu, nadomak Beograda, privlačno za ulaganje. Posebno prema Pećincima, a po principu Beograd ti je odmah ispred nosa, a takse gotovo seoske.

Ponovo tu slušam priče o ljudima koji su „imali nosa” ili pravu informaciju pa su jedan hektar zemlje kupovali za desetak hiljada evra. Sada ne mogu da se odbrane od kupaca, koji nude i po pola miliona evra za hektar. Kranovi moćnih mašina, mali snažni rovokopači, mešalice za beton i nizovi moderne opreme koja se brzo montira uredno su poređani sa strana. Ispred novosagrađenih magacina i proizvodnih postrojenja, uz koje su gotovo redovno i upravne zgrade, nikli garažni depoi i parkinzi na kojima su postrojeni šleperi, kamioni i odlično održavani automobili koji se presijavaju na suncu. I to na prostoru na kojemu je koliko juče bila njiva sa kukuruzom, žitom ili sojom.

Lepo i obećavajuće u ovim ekonomski turobnim vremenima. Kad se čovek zamisli, zar to zvocanje i tužbalice ne prate sva vremena na ovim prostorima. Uvek se sanja daleko lepša i nadasve zaslužena budućnost, koja samo što nije došla.

Već smo bili nadomak Rume, u Kraljevcima, odmah posle brklje na železničkom prelazu. Baš tamo gde je za dva-tri meseca nikao veliki kompleks prostranih i modernih plastenika, pravih poljoprivrednih fabrika kojih se boje mali proizvođači, jer smatraju da će ih taj novi, krupni i obećavajući proizvođač potisnuti, kao da nema dovoljno prostora za sve.

Odmah iza okuke od Kraljevaca prođosmo pored jedne konjske zaprege u koju je bio upregnut jedan lep, snažan dorat. Konj jeste gizdav, ali plašljiv, još mlad i nenavikao na saobraćaj. Visoko je izvio glavu kada smo se našli u liniji sa zaprežnim kolima, a njegovo krupno oko je sa uzdignute glave, sa visine gledalo prema automobilu koji treba da prođe pored njega. Nije bio siguran. Iz njegovih zenica izbijao je strah. Kao da je sekunda dok smo se razmimoilazili za njega bila preduga.

Posle desetak minuta stadosmo na krivini prema Rumi. Čekali smo još jednog putnika. Na suprotnoj strani puta, ispod jednog duda sedeo je brkati, po boji kože sudeći, zemljoradnik koji je dugo boravio na otvorenom ili Rom. Probušila mu se guma na biciklu pa se zaustavio. Okrenuo je bicikl tako da je stajao stabilno oslonjen na upravljač i sa točkovima u vazduhu. Smotao je zavežljaj, koji mu je bio na biciklu, i seo na njega.

Uz njega kao da je bio sav mogući mir sveta. Već je bio iz zavežljaja izvadio limenu kutiju u kojoj je našao flekicu za gumu i lepak. Zadovoljan tim pronalaskom, zastao je i iz džepa debelog sakoa izvadio tabakeru i upaljač te zapalio smotanu cigaretu. Sa jedne strane usta je visio duvanski smotuljak, a na drugom kraju usana je izbacivao dim dok je veselo žmirkajući očima gledao prema stanovnicima neba, golubovima i vrapcima koji su sletali i uzletali sa njegovog duda. Prizor naoko svakidašnji, ali bilo je nešto u njegovom držanju. U meni je strujalo mnogo asocijacija, uglavnom suprotstavljenih, ali kada spazih to plemenitaško ponašanje čoveka od preko puta kao da čitav taj roj nedoumica u glavi barem na trenutak odlete u nepoznatom pravcu.

Zavideo sam mu. Zahvalih se neznancu bez reči.

Kao da mi je nešto dao, a da nije ni znao.