Vežbanje čuva srce

Dijabetes je, podseća naš sagovornik, oboljenje vezano za hormon insulin koji je potreban da se šećer iz krvi transportuje u ćelije, uključujući i ćelije masnog tkiva. Kada šećer ne stigne u ćeliju, ćelijska energija opada i stimuliše se apetit, pa osobe sa dijabetesom imaju veću potrebu za hranom. Nova saznanja nam govore da masna hrana može pojačati insulinsku rezistenciju i zbog toga povećati potrebu za lučenjem insulina da bi se postigao isti efekat. Posle nekog vremena ćelije pankreasa odgovorne za produkciju insulina mogu da se „zamore“ i izazovu šećernu bolest.

Pre otkrića insulina 1921. godine, korigovana ishrana i fizička aktivnost bili su jedini način lečenja dijabetesa. Ishrana, insulin i drugi lekovi danas se koriste za kontrolu tog metaboličkog poremećaja produkcije insulina i potrošnje šećera. Mišićna aktivnost pojačava transport glukoze u mišićne ćelije čak i u odsustvu insulina ili nemogućnosti insulina da stimuliše unos glukoze. Takođe, mišićna aktivnost je efikasan način za smanjenje telesne težine i rizika od srčanih oboljenja (dijabetes i srčana oboljenja su često udruženi), pa se zbog toga pažnja ponovo okrenula fizičkoj aktivnosti u lečenju i kontroli dijabetesa.

Umerena fizička aktivnost smanjuje insulinsku rezistenciju i potrebe za tim hormonom kod ljudi, uključujući i one obolele od dijabetesa. Redovno upražnjavanje aerobnih aktivnosti često smanjuje upotrebu insulina. Kada se udruži sa hranom koja je siromašna mastima i gubitkom težine, fizička aktivnost može dodatno smanjiti potrebu za insulinom. Endokrina oboljenja, osim dijabetesa, povezana su sa gojaznošću u manje od jednan u 1.000 slučajeva. Čak i ako je obolela od endokrinog oboljenja, osoba je gojazna zato što unosi više energije nego što troši – zaključuje Aleksandrić.