Više od bejzbola

Jedan od američkih sportova koji se nikako nije primio u Evropi, svakako je bejzbol, tako da je posetiocu iz Evrope gotovo neshvatljiv žar koji ljudi u Americi pokazuju prema njemu.
Vašington, kao prestonica SAD, ima svoj bejzbol tim – Washington Nationals, a upravo ove godine ovaj tim dobio je potpuno nov stadion. Otvoren je 30. marta ove godine uz prvo bacanje, koje je izveo lično predsednik SAD Džordž Buš. Cela investicija bila je vredna čak 611 miliona dolara, dok je kapacitet stadiona 41.888 sedećih mesta. Ako se ima na umu da se fudbalski stadion sličnog kapaciteta u Evropi može izgraditi za nešto više od 80 miliona evra, jasno je da je u pitanju objekat građen po najvišim standardima, i to se vidi na svakom koraku: semafor je u stvari video zid, s fantastičnom rezolucijom slike, mogućnošću da se svaki detalj isprati na usporenom snimku, da se dobiju sve statistike o samom igraču koji trenutno baca ili udara.
Industrija suvenira, kao i hrane i pića, dovedena je do perfekcije, tako da je moguće jesti potpuno različitu hranu u najmanje deset različitih restorana, koji su pravilno raspoređeni po celom stadionu i kupiti sve vrste suvenira – od originalnog dresa, bejzbol palice i lopte, do cele lepeze majica, dečjih igračaka, razglednica…
Bejzbol ume da bude jako dosadna igra, a meč koji smo pratili između Washington Nationalsa i San Francisko Giantsa, završio se mršavom pobedom gostiju iz San Franciska. Tokom tri sata igre, nijednom nije postignut tzv. home run, pogodak palicom nakon koga lopta izlazi van terena, u posebno omeđen prostor. Lopta je doduše izlazila van terena, ali nikako u predviđeni prostor, tako da je najuzbudljivije bilo gledati kako bejzbol palice, koje neretko pod udarom izuzetno tvrdih bejzbol lopti pucaju napola, lete u publiku i rikošetiraju oko glava gledalaca u prvim redovima, kojima takav safari očigledno nije smetao. Posebno zanimljiv bio je i program između perioda igre, kada su spacijalnim bacačima ispaljivane spakovane poklon-majice čak do četvrtog nivoa tribina na stadionu. Tu je bila i trka bivših američkih predsednika, odnosno ljudi obučenih u njihove kostime, a svaki deo tribina, bio je u prilici da dobije neki poklon od sponzora, bilo da je u pitanju sveže ispečena pica, majice, torbe za šoping ili nešto drugo.
Publika je bila pozorišna, daleko od evropske strasti i ludila – ljudi s porodicom, malom decom, mirno su uživali u popodnevu koje provode zajedno, tako da raspoloženje nije mogla da im pokvari ni očajna igra njihovih ljubimaca. Nationals Park nalazi se u prilično problematičnom kvartu koji je počeo da prerasta u neki vašingtonski Bronks, prožet raznim vrstama kriminala. Umesto da izvedu policiju, naprave racije i pojačaju državnu represiju, na koju je američka javnost veoma osetljiva, vlasti grada Vašingtona su jednostavno odlučile da grade novi stadion u tom kraju. Pošto se godišnje igra oko 180 bejzbol utakmica – to je, inače, sport koji ne zahteva preveliki fizički napor – logika gradnje stadiona u takvom kraju je jasna: svakog drugog dana više od 40.000 ljudi u tom kvartu, logično, mnogo veće prisustvo policije, ali to više nije represija, već normalno policijsko obezbeđenje jednog velikog skupa. To je neka američka verzija akcije „Droga je smrt, bavite se sportom“, jer sam boravak na Nationals Parku ulivao je osećaj potpune bezbednosti na sportskom događaju, što je za ljude iz Srbije, naviknute na stalne huliganske egzibicije, zaista potpuno novo iskustvo.