Od Peštera do Jukatana: Vrtače, velike rupe u zemlji koje se iznenada javljaju, geološki fenomen koji preti i fascinira

Vrtača koja se pojavila u februaru u mestu Goldstone u Engleskoj, koja je progutala deo putaa izgledala je jezivo.

Ovaj prirodni fenomen se često javlja na kopnu, na morskom tlu.

U kojim delovima svetaa se najčeće javljaju

Vrtače se najčešće javljaju u oblastima sa kraškim terenom, gde je podzemlje sačinjeno od rastvorljivih stena poput krečnjaka, dolomita ili gipsa. Najpoznatija i najugroženija područja u svetu su:

Florida, SAD – Jedna od najpoznatijih regija sa čestim i ponekad izuzetno destruktivnim vrtačama. Tlo je ispod površine bogato krečnjakom i vodonosnicima.

Jukatan, Meksiko – Dom hiljadama cenota, prirodnih vrtača sa vodom koje su povezane sa podzemnim pećinama.

Kina – U provincijama kao što su Guangši i Sečuan, registrovane su ogromne vrtače, često u zabačenim planinskim krajevima.

Bliski Istok (Izrael, Jordan) – Oko Mrtvog mora, gde slane stene lako erodiraju podzemnim vodama, stvarajući stotine opasnih vrtača.

Karibi i Bahami – Plave rupe (podvodne vrtače), uključujući poznatu „Veliku plavu rupu“ u Belizeu.

Balkan (uključujući Srbiju) – Kraški pejzaž Dinarida je bogat prirodnim vrtačama, ponorima i jamama.

Ukratko, najveći rizik od vrtača imaju područja sa krečnjačkom podlogom, čestim padavinama i/ili ljudskim delovanjem koje menja strukturu zemljišta.

Zbog čega nastaju vrtače

U predelima gde se ispod zemlje nalazi krečnjak, kišnica se sakuplja u pukotinama u steni, poznatim kao spojevi (engl. joints). Vremenom, kako voda rastvara krečnjak i odnosi ga, pukotine se šire, a tlo iznad njih postaje nestabilno i može da se uruši. Urušavanje se često događa iznenada i bez mnogo upozorenja, a na tom mestu ostaje depresija koja se može napuniti vodom, stvarajući jezera ili bare.

Vrtače se takođe formiraju kada se uruši svod pećine. Njihov oblik najčešće podseća na levak – šire su na površini, a sužavaju se prema dnu. Veličina vrtača može znatno da varira: od plitkih rupa dubokih oko jednog metra do jama koje premašuju 50 metara. Kroz vrtače voda može oticati u podzemne kanale ili pećinske sisteme. Ako se ovi prolazi zapuše blatom ili drugim nanosima, formiraju se stajaće vodene površine, piše nationalgeographic.org.

Vrtače se uglavnom javljaju prirodno, naročito u oblastima sa obilnim padavinama i krečnjačkom podlogom. Jedan od najpoznatijih primera prirodne vrtače jeste cenote (izgovara se „se-NO-tej“) na meksičkom poluostrvu Jukatan. Cenoti nastaju kada se uruši svod podzemne pećine, izlažući vodu na površinu. Na Jukatanu postoji više od 2.000 cenota, a oni su glavni izvor pijaće vode za lokalno stanovništvo. Drevna civilizacija Maja verovala je da su cenoti prolazi ka podzemnom svetu.

Iako su vrtače prirodni fenomen, ljudska aktivnost može doprineti njihovom nastanku. Izgradnja puteva, bušenje akvifera, rudarska eksploatacija i druge građevinske intervencije mogu oslabiti osnovnu stenu i učiniti teren podložnijim urušavanju. Takve vrtače se ponekad iznenada otvore u urbanim sredinama, naročito tokom jakih kiša, što može izazvati velike štete i rizike po bezbednost.

U nekim delovima sveta vrtače su česta pojava. Na primer, područje oko Mrtvog mora na Bliskom istoku sklono je čestim urušavanjima zbog prisustva kamene soli, koja se lako rastvara u vodi. Turisti i naučnici su ponekad povređeni jer nisu bili svesni prisustva vrtača u terenu.

Jedan od najpoznatijih savremenih primera jeste vrtača u Daisetti, u Teksasu (SAD). U maju 2008. godine, u ovom predgrađu Hjustona, došlo je do urušavanja podzemnog sloja kamene soli, što je dovelo do formiranja ogromne vrtače. U roku od jednog dana, vrtača je dostigla prečnik od 200 metara i dubinu od 75 metara. „Progutala“ je automobile, opremu za bušenje nafte i rezervoare, a nedugo zatim na tom mestu formirano je jezero duboko 23 metra, u kojem se nastanio i aligator.

Vrtače nisu rezervisane samo za udaljene ili egzotične krajeve sveta. One su prisutne i u Srbiji, posebno u kraškim područjima gde su stene lako rastvorljive, poput krečnjaka i dolomita. Ovi prirodni oblici reljefa deo su većeg kraškog sistema koji obuhvata i pećine, ponore, jame i izvore.

Vrtače u Srbiji

U Srbiji su vrtače rasprostranjene u nekoliko ključnih regiona:

Istočna Srbija – oblast Kučeva, Homolja i Stare planine bogata je vrtačama i ponikvama.

Jugozapadna Srbija – Pešterska visoravan predstavlja jednu od najpoznatijih regija sa stotinama vrtača. Zlatar i Sjenica takođe imaju izražene kraške oblike.

Zapadna Srbija – planinski predeli Tare, Zlatibora i Valjevskih planina obiluju vrtačama.

Jugoistočna Vojvodina (Banat) – iako je pretežno ravničarska, Vojvodina u području Deliblatske peščare pokazuje pojave vrtača izazvanih podzemnim erozijama.

Iako su iznenadne pojave sinkhole rupa u urbanim sredinama u Srbiji retke, one nisu nemoguće. Slabljenje podzemlja usled curenja vode, kanalizacionih havarija, rudarenja ili nestabilnih temelja može izazvati kolaps tla. Najčešće se ovakve pojave beleže posle velikih padavina ili klizišta.

Plava rupa, vrtača koja i dalje zbunjuje naučnike

Neki oblici vrtača su toliko ekstremni da i dalje zbunjuju naučnike. Tako je najdublja poznata morska vrtača, Taam Ja’, otkrivena uz obalu meksičkog Jukatana. Njena dubina je procenjena na najmanje 420 metara, ali istraživači još uvek nisu uspeli da dođu do njenog dna. Otkrivena pre više od 20 godina, ova „plava rupa“ (eng. blue hole) istraživana je pomoću eho-sonara i CTD uređaja, ali zbog nepristupačnosti ostaje velikim delom neistražena, piše Science Focus.

Plave rupe imaju gotovo vertikalne zidove i slabu cirkulaciju vode, pa su siromašne kiseonikom. Uprkos tome, mikrobi koji se hrane jedinjenjima sumpora uspevaju da opstanu. Pronađene su i foraminifere (jednoćelijski organizmi sa ljušturama), kao i nematode (sićušni crvi), a naučnici sumnjaju da u tim dubinama možda postoje i drugi, još neotkriveni oblici života.

Bilo da se radi o plavim rupama, cenotima ili običnim vrtačama, ovi prirodni oblici fasciniraju geologe, biologe i avanturiste širom sveta. Istovremeno, podsećaju nas na snagu prirodnih procesa i na to koliko je tlo ispod nas živo i promenljivo, često više nego što pretpostavljamo.