Zabranjena osećanja

Naravno, naša osećanja i ono o čemu razmišljamo često su prilično očigledni. Čak i onda kada mislimo da smo ih uspešno sakrili. Čak i onda kada mislimo da smo ih uspešno sakrili od sebe. Jedino pitanje koje ostaje je na koji način pokazujemo ono što osećamo i misimo. Taj način je nešto što smo u velikoj meri naučili. Kako se izražavaju osećanja i misli učimo od malih nogu, u svojoj porodici. Neko je tome naučio naše roditelje, oni su naučili vas i vi sada učite vašu decu.

Naravno, nisu svi načini pokazivanja i izražavanja dobri, a nisu svi ni direktni. Različite porodice različito vaspitaju svoju decu, i ne uče ih istim stvarima. Čak ni svesno. A način izražavanja osećanja i misli retko je nešto o čemu svesno razmišljamo. Ipak, treba znati da može da bude, ukoliko tako odaberete.

Postoje porodice u kojima su određena osećanja zabranjena. Najčešće su u pitanju negativna osećanja kao što su bes i ljutnja, ali to ne mora da bude pravilo. Postoje brojne misli koje bivaju zabranjene, mada na krajnje implicitan način, ipak toliko snažno da te zabrane ostaju sa nama ceo život i veoma teško se iskorenjuju. Mogu se korigovati ali, da bi do toga došlo, najpre ih moramo postati svesni. Ovo se retko i teško dešava bez pomoći nekoga kao što je psihoterapeut ili nekoga iz srodnih profesija.

Zabrana na bes

Postoje porodice u kojima su ljutnja, bes i svađa zabranjene i u kojima, mada besni rat na mnogo polja, svi članovi te porodice će to poreći, a spolja gledano delovaće da je ta porodica izuzetno mirna i staložena, gotovo savršena. Zamislite trpezarijski sto i porodičnu večeru. U toku je tihi rat u kome svako od članova porodice drži svoju tvrđavu i poziciju za stolom. Otac, hladnim pogledom zuri u daljinu i čvrsto steže čašu sa nekim žestokim alkoholnim pićem. Ćerka donosi za sto knjigu i stavlja je kao branik ispred tanjira, jede i čita. Sin se žali tihim tonom kako ona ne sme to da radi. Ne zato što mu zaista smeta, već zato što to znači povlašćeni položaj u porodici, i bolju poziciju u tvrđavi. Majka upućuje pogled svakom od prisutnih, a zatim, zabadajući viljušku u zalogaj u tanjiru, i njen pogled odluta na sliku na zidu. Mir.

Ispod te tanke površine mira i tišine, sasvim sigurno besne oluje u glavama svih za stolom. Neko bi možda vikao, neko razbio tanjir o zid, neko ustao i otišao. Bes se pokazuje na različite načine i svako od nas je naučio kako sme i kako ne sme da ga pokaže. Svi mi imamo neku dozu kontrole nad besom. Ali načini pokazivanja, intenzitet i kontrola uvek su individualni. Bes je najčešće destruktivan, i samo u vrlo retkim situacijama, može dovesti i do nečeg pozitivnog. Problem leži u tome da postoje načini da se on iskaže kada je na nižem intenzitetu, da se o tome razgovara, umesto da se viče i da, ukoliko postoji konsenzus da je o negativnim emocijama dozvoljeno razgovarati, on može i da se razreši konstruktivno, i tako da svim uključenim stranama bude bolje. Tenzija se oseća, i bes, ma kako dobro kontrolisan i prikriven, uvek ostaje u osnovi poruka koju svesno ili nesvesno šaljemo. Ono što je važno da zapamtimo je da imamo pravo da mislimo i osećamo šta god želimo. Imamo pravo da budemo besni koliko god želimo, ali nemamo pravo da delujemo u skladu sa tim, da nekoga povredimo ili mu učinimo nešto loše. Kontrola besa se uči, i ono što osećamo može se razrešiti i mirnim putem ukoliko smo spremni da na tome radimo.

Bes i agresija postoje u svakom čoveku. Pitanje je samo koje implicitne ili ekspilicitne zabrane određena osoba ima, i koji način izražavanja svoje agresije je naučila kao prihvatljiv. Ako taj način izražavanja škodi drugima i nanosi im štetu, ili ukoliko nas same čini nesrećnima jer smatramo da te negativne emocije zatrpavamo u sebi i ne izbacujemo ih napolje, vreme je da nešto preduzmemo po tom pitanju. Da potražimo pomoć ili dobrog učitelja za nove načine.

Zabrana na ljubav

Kao što postoje porodice koje imaju zabranu na bes, agresiju i negativne emocije, tako postoje porodice koje imaju zabranu na ljubav i pozitivne emocije. Pokazivanje emocija percepira se kao slabost, kao nešto što nije dostojanstveno ili kao nešto neprilično. Ova vrsta zabrane specifična je za patrijarhalne porodice gde su emocije nešto se doživljava kao ženski princip, odnosno kao slabost. Isto tako, pokazivanje pozitivnih emocija je problem i tamo gde postoji stroga kontrola nad seksualnošću, pa je grljenje, ljubljenje i bilo kakva fizička manifestacija ljubavi problem, jer je strah od seksualnosti prikriven predstavom kako je fizički kontakt nešto nepristojno i neadekvatno. Naravno, fizičko pokazivanje nije jedini način iskazivanja ljubavi. Postoje porodice u kojima se emocije ne izgovaraju. Postoje roditelji koji svojoj deci nikada neće izgovoriti da ih vole ili da su ponosni na njih jer su naučeni da se to „ne radi“. Zvanični izgovori su da će tako razmaziti decu, da će se deca uobraziti, pomisliti da im je sve dozvoljeno i da to generalno nije dobro činiti. Postoje i porodice gde je prihvatljivo pokazati emociju maloj deci, ali čim se doživi da su ona odrasla, a kriterijum odraslosti je sasvim proizvoljan, sa ovom praksom se prestaje. Ovo može dovesti do osećanja odbačenosti ili se pretvoriti u neko drugo negativno osećanje koje ume da nas prati jako dugo i da jako dugo boli. Kao i da nas nauči da se pokazivanje emocija ne isplati.

Dodatni problem je što ljudi koji ne pokazuju ove emocije, veoma teško će ih dobiti zauzvrat. A ljubav je svima potrebna. Najčešće su oni koji ih najmanje pokazuju upravo oni koji za ljubavlju najviše čeznu. Ali, zabranom na davanje, oni uskraćuju sebi i dobijanje. To, naravno, isto kao i sa negativnim emocijama, nije znak da one ne postoje. I pozitivne emocije su uvek tu, samo što su u ovom slučaju pohranjene negde duboko u ljudima i pokorene zabranama. Razrešavanje ovih zabrana se takođe uči. I može nas dovesti do mnogo boljeg, produktivnijeg života kojim ćemo biti zadovoljniji. Izbor je, naravno, opet na nama.

Zabrana na tugu

Kao što neko nije u stanju da toleriše bes i ljutnju, ili pak pokazivanje ljubavi, tako postoje i oni koji nisu u stanju da tolerišu tugu. Tuga je neprijatno osećanje, ali je ono koje mora da se proradi i kroz koje moramo da prođemo ponekad u životu. Ona je prirodna reakcija na gubitak, a gubitak je nužni deo života. Ipak, ima ljudi koji nisu u svojim porodicama naučili kako se tuguje. Ovo osećanje je za njih nepodnošljivo. I upravo zbog toga, onda kada budu osećali tugu, a osećaće je nekada, pribegavaće nekim oblicima ponašanja koja mogu biti loša i po njih i po druge. Zloupotreba alkohola ili opijata, promiskuitet, rizična ponašanja, samo su neki od načina. Svako ono ponašanje koje ometa razmišljanje i svako stanje koje pomućuje svest može biti način da se preživi tugovanje ukoliko se ono doživljava kao nepodnošljivo.

Ljudi tuguju na različite načine i svako od nas je kroz to nekada u životu prošao. Pitanje je kako. Ljudi kojima je tugovanje zabranjeno ponašaće se na vrlo različite načine. U zavisnosti od te ili drugih zabrana na emocije koje imaju. Neko će biti ljut umesto da bude tužan. Pa će se svađati i besneti umesto da plače. Onaj ko ima zabranu i na agresiju posegnuće za ponašanjem, manje ili više autodestruktivnim. Neko će biti hiperaktivan, vežbaće preterano, ili će preterano raditi. Neko će se napiti ili živeti haotično. Mogućnosti su brojne. Ono što im je svima zajedničko je to što ovi ljudi neće ostaviti sebi vremena ni prostora za tugovanje. Učiniće sve samo da njihovo telo i njihov um bude zauzet i da nema kad ni kako da se bavi tugom. Ali tuga,kao i svaka druga emocija, mora da se proradi. Ukoliko se to ne desi, ponašanje može preći u autodestruktivno (preterani rad do iscrpljenosti nije dobar ma koliko davao i neke dobre rezultate) ili se ustaliti kao takvo (alkoholizam, narkomanija). Takođe se može manifestovati i kroz telesne simptome (psihosomatske bolesti – čir, glavobolja, teškoće sa disanjem su samo neki od primera). Nekome je sve ovo prihvatljivije i podnošljivije od osećanja tuge i pravog tugovanja. Najčešće je to naučio u porodici koja je uvek bila vesela, u kojoj se nikada nije plakalo i u kojoj su svi i po svaku cenu morali da budu dobro, ne! Odlično! – raspoloženi.

Obrada osećanja

Osećanja su neophodan deo života i daju životu boju. U zavisnosti od toga kako ih obrađujemo, naš život će biti bolji ili lošiji, uspešniji ili manje uspešan i kvalitetniji ili manje kvalitetan. Sigurno ste čuli priču o košulji srećnog čoveka, u kojoj kralj traži da obuče košulju srećnog čoveka kako bi i sam postao srećan, a kada, na kraju, pronađu srećnog čoveka ispostavlja se da je on toliko siromašan da nema košulju. Život nije bajka, i ne postoji čarobni predmet koji će nas učiti srećnim. Ono što nam može pomoći je naša sposobnost da obrađujemo osećanja adekvatno. Da se oslobodimo zabrana na pokazivanje bilo kog osećanja, i da naučimo da ih pokazujemo balansirano, tako da to bude konstruktivno, a ne destruktivno po nas i/ili druge. Podjednako je važno znati i umeti da osetimo i adekvatno pokažemo i ljutnju, i ljubav i tugu. I sve druge emocije koje osećamo. Iskazivanje osećanja nije slabost, već put u lepši život.

Onda kada smo u miru sami sa sobom, sa svojim emocijama, onda kada smo u stanju da mislimo i osećamo, da ne postoji ogromna razlika između ta dva, i kada smo u stanju da to primereno pokažemo, kroz život ćemo ići mnogo lakše, i bićemo daleko opremljeniji i sposobniji da se suočimo sa svim onim životnim problemima, ali i lepim stvarima koje nam se dešavaju. Bićemo u stanju da odtugujemo svoje gubitke i da nastavimo dalje, umesto da ostanemo zaglavljeni sa večno neiskazanom i večno nedoživljenom do kraja tugom koja može biti težak teret. Bićemo u stanju da se naljutimo onda kada za to postoji razlog i da to i pokažemo. Time će druga strana znati šta nas ljuti i možda pokušati da promeni svoje ponašanje, umesto da, nekad čak i ne znajući, nastavi da se ponaša isto dok mi ćutimo, gutamo i sakupljamo ljutnju u sebi. Bićemo u stanju da volimo, da pokažemo i damo ljubav, a samim tim i da je primimo i dobijemo.

Ne čini li se to kao formula za srećan i uspešan život i lakše savlađivanje svih problema sa kojima nas život svakodnevno suočava? Doći do ovoga nije lako i zahteva trud i rad, ali je daleko isplativije ulagati u učenje obrade emocija, nego u potiskivanje i držanje u sebi. A na kraju shvatimo i da je neadekvatna obrada bila daleko skuplja, teža i napornija.

Autorka je dipl. psiholog i psihoterapeut O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda