Zagreb, kaj se skrivaš v megli toj

Kada prvi put dolazite u Zagreb, prožima vas neki neobičan osećaj – kao da idete na poznato mesto koje vas podseća (barem neke od nas) na (davnu) mladost i na pravi vašar slika, uspomena i zvukova. Pojam „Zagreb“ tako asocira na sve i svašta – od čuvenog spota „Serbus dragi Zagreb moj“ iz još čuvenije Šoder liste, pa Azrinog – „Kada Zagreb izranja iz sna…“, zatim Filma i Kulušića, ali i na Zagrebačku katedralu, Trg Bana Jelačića, Banske dvore, da bi se to zaokružilo zvezdaško-partizanskim susretima sa Dinamom i Cibonom…

Pa da počnemo:

„Serbus dragi Zagreb moj,

Kaj se skrivaš v megli toj.

Kaj da bi se nekaj sramil,

Ti se nemaš sramit kaj.“

…behu reči prve strofe tadašnjeg hita, koji je Željko Pervan otpevao sa terase Zagrebačkog kolodvora, ne sluteći da će njegovo ismevanje najezde (turbo)folka postati skoro pa dokumentarni film o današnjoj muzičkoj sceni. I to ne samo u Zagrebu. Uostalom, i cela Šoder lista je doživela istu sudbinu. A ja, evo, priznajem, tek sam pišući ovaj putopis konačno povezao stvari i shvatio da je taj mladi pevač isti onaj Pervan, nastavnik iz „Večernje škole“, humorističke „žive“ serije sa HRT-a. Sa kojim kilogramom manjka (mislim na mlađu verziju Ž. P.). Negde po e-lagumima interneta našao sam i vest da se isti glumac/pevač sprema da napravi i modernu verziju spota, sa odgovarajućim izmenama – prilagođenim današnjem vremenu. Gde je turbo-folk pobedio i pobijedio.

„Serbus“ je inače iskrivljeni, (iskvareni?) oblik reči „servus“, nekadašnjeg načina prisnog pozdravljanja u Zagrebu. I šire.

Prolaskom kroz predgrađe, sa velikim tržnim centrima, proizvodnim halama i drugim oblicima velike i male privrede, zatim pored grafitima oslikanih zidova, pored neke pijace, pa još malo paralelno sa modernim i lepim plavim tramvajima (mada imaju i onih starijih, nekih istih kao beogradski) – došli smo do poznatog zagrebačkog Šeratona, u Ulici kneza Borne, na ćošku sa Draškovićevom ulicom. Tu je odmah i neki kafe-bar „Grof Drašković“ u relativno ruiniranom stanju.

Šeraton je svakako lep hotel, verovatno jedan od eksponenata zagrebačkog duha i tradicije. Hotel ima pet zvezdica, ukusno i odmereno luksuzan prostor, komforne sobe (sa još uvek starim modelima TV-a, sa katodnom cevi), sve moguće usluge – bazen, wellness centar, besplatni internet i sve drugo za šta obično nemate vremena u okviru ograničenog vremena boravka. I divan švedski sto za doručak – između ostalog, sa voćnim stolom sa gomilom očišćenog ananasa, dinje, kivija, pomorandži, belog i crnog grožđa, i čega sve ne. U hotelu se može naći divan vodič-prospekt o Zagrebu („Korak po korak“), na svim mogućim jezicima osim na hrvatskom (za srpski nisam ni pitao). A svega nekoliko dana kasnije, ipak sam uzeo pomenuti prospekt, ali na štandu Zagreba, na Sajmu turizma u Beogradu.

U istoj zgradi gde je i hotel nalaze se, jedni pored drugih – i Grand kazino i Hrvatska gospodarska komora. Da li to znači da hrvatsko gospodarstvo, kad nema druge, uloži preostale pare na crno ili crveno, ko bi to znao. U krajnjoj liniji, u nekoliko neobaveznih razgovora sa lokalnim žiteljima, možete čuti sve što i ovde – i o politici, i ekonomiji, i vladi, i platama… Uostalom, neposredno pre našeg dolaska u Zagreb, odigrao se prvi „fejsbuk prosvjed“, a čim smo otišli, održan je i drugi. Dok pišem ovaj putopis, čitam da je u toku već peti. To je i bio razlog što se u tih nekoliko dana moglo videti zaista mnogo policijskih vozila po širem centru Zagreba.