Zaher torta u hotelu Evropa

Moj lični blagdan poželeh da proslavim u društvu najbližih, u gradu što ga pamti moja mladalačka uobrazilja. Nije bilo dileme u odabiru – Bečka kafana Hotela „Evropa“.

Sarajevske ulice u podne prepune ljudi što se tiskaju, ali kao da ih baš ta gužva odmara. Nikuda ne žure. Sarajlije su uvek bile „upitane“ – kad se sretnu, u stanju su da zapodenu najrazličitije razgovore. Koji traju i traju. Bez i malkice ženiranja. I obaziranja na gužvu. Mladež sedi duž glavne ulice, nekad Miskinove, sada Ferhadije, koja je pretvorena u jednu promenadnu letnju terasu. Ipak, pravi ukras Sarajeva su – Sarajke. Nisu to, kao u većini lepih gradova, samo mlade devojke koje su same po sebi lepe u svojoj mladosti. U Sarajevu su najlepše njegove sredovečne i one starije gospođe. Izuzetno odevene, sa ukusom i merom, sa detaljima koji mirišu na negovanost i fini gradski „jordamluk“, one se rado pokazuju i prikazuju na svim mestima. Posebno u neradne dane, u podne, kad sve vrvi od radoznalih šetača, kada se meša na desetine jezika. Turisti su prosto nagrnuli u Sarajevo. Ipak, svi putevi vode prvo ka – Baščaršiji. Desetine i desetine sarajevskih kafanica u kojima se služi bosanska kafa u fildžanima i u kojima se nikada ne toči alkohol. Grupa Slovenaca bila je zbog toga veoma nezadovoljna. Slovencima nije jasno zašto nema čak ni piva, a sarajevski konobar, strpljivo, tipično, objašnjava da se tu ne toči alkohol jer „vjera ne dozvoljava“.

I baš tu, gde se sve tiska zarad fotografisanja, sarajevska priča se ispisuje na svoj jedinstveni način.

Tu su građevine koje je izgradio veliki Gazi Husref-beg. Za dvadeset godina, koliko je upravljao šeher-gradom kao bosanski sandžak-beg, veliki gazija (viteška titula za herojstvo), sin Trebinjca Ferhata i turske princeze, kćeri sultana Bajazita II, pretvorio je Sarajevo u najvažniji centar na razmeđu Istoka i Zapada, čiji je sjaj u 16. veku bio nemerljiv. Gazi Husref-beg od sopstvenog bogatstva sagradio je velelepnu Begovu džamiju, Medresu, Visoku školu jedinstvenu na Balkanu, po uzoru na tadašnje evropske univerzitete, biblioteku, riznicu orijentalnog pisanog blaga, te vodovod sa javnim česmama, brojne dućane, u čijim se uzorima i danas kuje, šije, veze i trguje. Pravoslavna crkva blizu je njegove džamije. Sagrađena je „za njegova vakta“. Skoro pa preko puta je i katolička bogomolja, u Latinluku. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu on je zaveštao gradu. Odrekao se imetka za dobrobit jednog grada.

I tu, gde se još kupuje u prijatnoj hladovini Bezistana, sagrađenog 1555. godine, nedaleko od Morića hana, jednog od 50 koliko ih je bilo, gde je svet dolazio na kahvu, da oposli, ili prespava, tu je 1882. godine sagrađen najstariji moderni hotel u Sarajevu. Glasovita „Evropa“. Sa njenih prozora pogled pada na Sahat-kulu i kubeta. I tu, između orijentalnog i evropskog Sarajeva, Hotel „Evropu“ je, po uzoru na Bečki hotel, dao sagraditi Gligorije Jeftanović, koga su smatrali onim „zenđil“ Sarajlijom. Projekt je bio poveren Karlu Paržiku. Bio je 12. decembar kad je sarajevska gospoda ušla prvi put u Bečku kafanu…

…126 godina kasnije, 12. decembra, otvoren je obnovljeni Hotel „Evropa“ po ideji Seada Gološa. Boju su mu odabrali sami građani, koji su davali svoje predloge na ulazu u zdanje koje je bilo i ostalo jedan od sinonima grada.

I blagdanskih dana, za moj rođendan, eto me usred „Bečkog“. Sede oko mene lepe sarajevske gospođe i tiha gospoda. Dok se u ustima tope prvi komadići „zaher torte“, miris kajsije miluje nepce, a jezik nežno uranja u glazuru najpoznatije čokoladne torte na svetu, nastale krajem 18. veka u Beču, odjekuju tihi zvuci bečkog valcera, i to onog neobuzdanog, što se i zove „Bečki bombončići“. Pogled je dovoljan za užitak, bez potrebe da se on rečima iskaže. Debeli persijski sag, u boji neba nad Sarajevom toga dana, islikan je orijentalnim ljiljanima, a iznad su teški kristalni lusteri, koji uvek svetle kako bi se dočarao ambijent vremena koje traje i koje ne zavisi od ritma kojim se smenjuju dan i noć nad gradom. Delikatna otmenost zaokružena neprolaznim vremenom u Hotelu „Evropa“. Ne dopire nijedan ulični zvuk. Kao da napolju, samo nekoliko desetina metara dalje, nije srce čaršije koja pulsira po zakonima orijentalnih zvukova, pretesna, a ipak dovoljno velika da upije ukuse, mirise, boje, različite jezike, da ispuni sva očekivanja i traženja čak i kad se to čini nemogućim.