– Ako hraniš pticu, pare će ti odlepršati, ako hraniš ribu – živećeš dugo i biti bogat, kaže stara kineska poslovica – objašnjavao mi je razgovorljivi taksista, vozeći me do singapurskog hotela Link u Tijong Baru (Tiong Bahru) kvartu, ispred kojeg se održavalo, posle mnogo godina obnovljeno, takmičenje ptica u pevanju.
– A šta vi hranite, letače ili plivače – upitala sam vremešnog gospodina.
– Ne hranim ništa, nemam vremena. Kad odem u penziju, nabaviću zlatne ribice.
Prilazeći muzičkoj areni, još iz daljine sam zapazila gužvu oko visoko razapete cerade od belog impregniranog platna koja je kao trouglasti krov, natkrivala metalnu rešetku sa kukama na koju je bilo okačeno više od trista skoro identičnih kaveza sa po jednom pticom u njemu.
Na festivalu za naj-glas Singapura, istovremeno su se natpevavale: indoaustralijska belooka ili orijentalska belooka (na malajskom odnosno „singlišu“ je zovu mata puteh, latinski: zosterops japonicus) i crvenouhi bulbul (merbuk jambul, latinski: pycnonotus jocosus). Do finala se stizalo posle tri eliminacione runde.
Za tu nedeljnu priliku, organizatori su montirali dve odvojene takmičarske scene. Površinski manja, žuta konstrukcija, sastavni je deo hotelskog eksterijera i podignuta je paralelno sa užom stranicom zgrade, ispod krošnje razgranatog drveta. Pripala je sićušnim belookim lepotanima. Druga, veća, mobilna, koju sele s kraja na kraj grada-države, zavisno od potreba, protezala se dužinom hotela i bila rezervisana za impozantne bulbule.
Vlasnici ptica, isključivo muškarci, sedeli su napeto u plastičnim stolicama, na trotoaru ili čučali na travnjaku iza traka koje su omeđivale muzičku pozornicu. Adrenalin je isparavao na tropskom suncu.
U početku mi nije bilo jasno ko su ti ljudi sa raznobojnim krpama u rukama, ali mi se probistrilo kad su sudije viknule „runda je završena“. Na tu komandu, hitro su poskakali sa svojih mesta, raširili tkanine nalik na džakove sa dugačkim rajsferšlusima i sakrili svoje Pavarotije i Karerase od spoljnjeg sveta.
Grand šou je bio ptičji mačo biznis! Ženke, navodno, nemaju pojma sa pevanjem – uporno drže samo jedan glas. Suvereni „ptić“ može da proizvede pet, šest, pa čak i sedam, osam tonova. Kad ih ocenjuju, arbitri merkaju i glas i stas – kako šire krila i rep, kako skaču, intenzitet glasa, izdržljivost… Jedino sudije su mogle da se kreću po „ringu“, nadsvođenom skupocenim kavezima od tamno- braon bambusa.
Odluka sudija je konačna!
Oko dvadeset centimetara visok bulbul u braon fraku, oglašava se svađalački k’o da grdi nekoga, ali kada ti melodija uđe u uvo, ti se istopiš od miline. Ne peva ti svaki dan oko dvesta bulbula iznad glave. I do gluvog bi doprli. Sićušne belooke, nazvane tako po belom krugu oko očiju, zelene glave i krila, cvrkuću visokim tonovima i izgleda kao da se slatko zabavljaju ogovarajući nekoga. I tako stotinu njih, u sav glas.
U kategoriji crvenouhih bulbula, Kaplar je nadvisio Supermena. Nasmejani vlasnik pobednika Majkl No (Neo) rekao mi je da njegova ptica košta oko četiri hiljade singapurskih dolara (oko dve hiljade evra) i da mu ne pada na pamet da je prodaje. Ponosni Denis Jo (Yeo) je dobacio da je njegov drugoplasirani Supermen „samo nešto malo jevtiniji od Kaplara“. A na molbu da prokomentariše izreku kako one koji hrane ptice zaobilaze pare, smejući se vicešampionski, gospodin Jo, građevinski preduzimač, odgovorio je: „Pa, to nema veze sa životom. Evo uzmite mene za primer – ja sam bogat čovek.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
