Zašto pravoslavni vernici 6. februara obeležavaju Svetu Kseniju Petrogradsku?

Ona je uvrštena u red svetih sasvim nedavno, 1988. godine, ali je poštovanje blažene Ksenije počelo mnogo ranije.

Najpre su je zavoleli stanovnici njenog rodnog grada, a potom i svi pravoslavni vernici, koji joj se i danas obraćaju kao brzoj pomoćnici, usrdnoj molitvenici i zastupnici pred Gospodom, piše N1.rs.

Ksenija Grigorjevna Petrova živela je u gradu na Nevi ne tako davno, sredinom 18. veka, ali se o njoj ipak zna relativno malo.

Rođena je u plemićkoj porodici, negde između 1719. i 1730. godine, i odmah po punoletstvu udala se za pešadijskog pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova.

Supružnici su živeli složno oko osam ili deset godina, ali kada je Ksenija imala 26 godina, njen muž je iznenada i prerano preminuo. Toliko iznenada da nije stigao da se ispovedi pred smrt. I upravo tada počinje put koji je mlada žena prešla – od obične građanke do Svete Ksenije Petrogradske.

Ksenija Petrova preuzela je na sebe podvig jurodstva i posvetila svoj život jednom jedinom cilju: da izmoli od Boga oproštaj za svog iznenada preminulog muža.

Šta je jurodivost?

Jurodivi (ludost Hrista radi) predstavlja specifičan oblik podvižništva u pravoslavlju gde se osoba svesno odriče razuma, društvenih normi i materijalnih dobara, ponašajući se nerazumno kako bi se izložila poruzi i iskušala sopstvenu pobožnost.

„Ksenija za muža preuzima podvig pokajanja koje on u svom životu nije stigao da prinese“, kaže za Mir24 naučna sekretarka Svetofilarjevskog pravoslavno-hrišćanskog instituta, doktorka filoloških nauka Julija Balakšina.

Objašnjava:

„Posle muževljeve smrti, mlada udovica obukla je njegovu uniformu, zelenu sa crvenim, i nazvala sebe Andrejem Fjodorovičem, govoreći svima da je ‘Ksenjuška moja umrla i mirno počiva na groblju, a ja, grešni, sav sam ovde’. Isto tako odlučno kao što se odrekla sopstvenog imena, Ksenija se odrekla i celokupne imovine, poklonivši svoju kuću mladoj ženi koja je u njoj iznajmljivala sobu.“

Sav novac je podelila siromašnima, a preostale stvari odnela u crkvu „za pokoj duše sluškinje Božje Ksenije“.

„Ksenija se odriče blagostanja i uređenog života i započinje prosjački, lutalački život. Noću je nosila cigle za izgradnju crkve ili se do jutra molila na kolenima, čineći zemne poklone. Ali najvažnije – pomagala je ljudima svojim pronicljivim, proročkim, duhovnim savetima. Jer čoveku koji prevaziđe veo svakodnevnih, malograđanskih vrednosti otvara se poseban vid – on počinje da vidi duhovni smisao stvari. Taj vid je njoj bio darovan“, priča Julija Balakšina.

Ksenija je počela da se zauzima pred Bogom za ljude koji su je molili za molitvu. To shvatanje o njoj kao molitvenoj zastupnici sačuvalo se do danas.

Kakav je mogao biti odnos crkve prema tome što se odrekla sopstvenog imena i svoje sudbine?

„Ona nije proživela život umesto muža. Postoji veza ljubavi i odgovornost ljubavi. S jedne strane, nemoguće je živeti život umesto drugoga. A s druge strane, nemoguće je živeti i bez njega – naročito ako voliš čoveka, naročito ako ste vezani jednom sudbinom. Nažalost, danas živimo u vremenu u kome se ljubav poznaje samo kao osećanje, a prema sudbini se odnosi ili kao prema fatumu, ili obrnuto: ‘šta hoću, to radim’. Ali tajna sudbine je dublja, i ako je povezana sa Hristom – onda i sa onima koje volimo. Tada zlo koje postoji u životu naših bližnjih ili prijatelja ne proždire naš život, već može biti preobraženo našom vernošću i milošću, spremnošću da čoveka ne napustimo“, kaže sveštenik Georgij Kočetkov.

Blažena Ksenija je živela skoro 45 godina u jurodivom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju u Petrogradu, gde je svojevremeno pomagala gradnju crkve, podignutu u ime ikone Smolenske Majke Božije.

Od dana upokojenja Blažene prošlo je oko dva veka, ali narodno sećanje i priče o čudima koja su se dešavala onima koju su nju molili za pomoć ne iščezavaju.