Život i smrt u Veneciji

– Sedam evra – kaže konobar.

– Seven… – pitamo ga mi, ko da ne razumemo srpski, ko da smo pošandrcali od vrućine i celodnevne gungule.

– Da, da, sedam evra – opet će konobar.

– Sedam evra! Vi znate srpski! – delujemo skoro ushićeno.

– Ja sam Den Šljivić. Roditelji su mi iz Smedereva. Rođen sam u Sloveniji – predstavlja se konobar, kao još jedan dokaz da nema mesta na kugli zemaljskoj, bila to Venecija, bilo to Sahara, gde nije pustio korenje neki „naš čovek“. I to baš „brendirani“, jelte, Šljivić.

Den ipak nema nikakve veze sa šljivama. U Veneciji je završio studije slikarstva. Sada živi u Barseloni. Preko leta dođe ovde da pomogne prijateljima u kafiću i da slika.

Mašemo Denu dok na mapi tražimo najkraći put do Zbirke Pegi Gugenhajm. Pegi je bila doseljenica u Evropu iz Amerike, naslednica velikog bogatstva. Kupovala je po jednu sliku dnevno, i kada bi joj govorili da su neke od njih pomalo nerazumljive, znala bi da kaže – dođite za 50 godina.

Dogurala je do zbirke savremene umetnosti koja je bila izložena u i Parizu i u Londonu, dok se nije skrasila u Veneciji 1947, u takozvanoj „nedovršenoj palati“. Tu je danas njena galerija sa preko 200 umetničkih dela, od Pikasa do Modiljanija. I sada tu ima teško pojmljivih umetnina. Skulpturu Ptica u prostoru, rumunskog umetnika Brankusija, američki carinici su jednom prigodom opisali kao „metalni rukohvat“.

U dvorištu palate, koja izlazi direktno na kanal Grande, glavnu venecijansku saobraćajnicu, Pegi je sahranjena 1979. godine. Na ploči piše samo „Here rests Peggy Guggenheim“. Pored je još jedna ploča. Tu je sahranjeno 14 Peginih kučića od kojih se za života nigde nije razdvajala. Uz ime svakog psa na ploči napisana je godina rođenja i smrti.

Uskom uličicom odlazimo iz „nedovršene palate“. Kad opet, odnekud – Srbi.

– Ćao, Beograđani – prilaze tri Zrenjaninca. „Mi krenuli na trke u Monci, pa došli malo u Veneciju“ – i oni kao da su radosni što su nabasali na „naše gore lišće“. Kažemo im da obavezno svrate na kafu kod Šljivića.